NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

Ovo je jedno od mojih najzanimljivijih i najneobičnijih putovanja, put do vrha Evrope.

Moram priznati da do pre tri godine nikada nisam čula za Jungfrau, iako sam pre toga nekoliko puta bila u Švajcarskoj. Nije mesto koje se gromoglasno nudi preko medija i bilborda. A kada sam videla i doživela tu lepotu, preporučujem svima da bar jednom u životu odu tamo, na mesto koje je čak i Džems Bondu bilo izazov.

Bio je kraj oktobra. U Beogradu lepo, jesenje vreme, tragovi miholjskog leta još uvek prisutni. Sva sreća da su nam domaćini rekli da ponesemo 'zimsku opremu', inače bismo se posmrzavali. Izlet na Jungfrau je trebalo da bude iznenađenje. I bio je. Tamo se led ne topi.

Jungfrau, jedan od najviših planinskih vrhova Evrope (4158m), nalazi se u srcu Švajcarske, u regiji Bernes Oberland. Prevoj Jungfraujoh (3454m) je najviši vrh do koga turisti mogu dospeti. Tu je izgrađen fantastični kompleks objekata, koji omogućava višečasovni boravak, prepun različitih sadržaja.

Do stanice Kleine Scheidegg (2061m) može se stići kolima ili autobusom. Odatle kreće električna železnica, 9km dugačkom prugom, koja ide do vrha planine, čime se savladava visinska razlika od 1400m, a 7km pruge probija se kroz tunel. Pruga je izgrađena 1912.godine (?!). Vozić izgleda nestvarno, sa kupeima koji podsećaju na one iz filma Orient Express.

   I on je čekao vozić, sve sa burencetom.

Prva petominutna pauza u tunelu je na stanici Eigerwand, gde se nalazi ogroman prozor, dužine 8m i visine 1m. Još jedan vrtoglavi pogled sa prozora prema Eismeer-u (Ledenom moru) je na drugoj stanici. I, dok sedite u vozu, koji se s mukom probija kroz stene i penje na visinu od oko 3500m, počinjete otežano da dišete i da osećate pritisak u ušima. Pre polaska su nas upozorili na to, kao i da oni koji imaju zdravstvenih problema ne bi trebalo da idu na toliku visinu.

Nakon pedesetak minuta vožnje, dolazi se do vrha. Tu se ulazi u pravi lavirint, splet hodnika i tunela.

Tek kad smo izašli iz voza i kad sam udahnula vazduh, osetila sam vrtoglavicu. Nisam imala problema sa disanjem, ali u glavi mi je bilo čudno. Kad pogledam na dole, kao da su mi stopala na donjem spratu.

Na samom vrhu Jungfraujoha nalazi se impresivna građevina Sphinx, na kojoj se, pored mnogobrojnih hodnika i ledenih tunela, nalazi platforma sa neverovatnim pogledom od 360 stepeni. U okviru građevine nalazi se niz sala, istorijski muzej, Ledena palata, izložbeni prostori, restorani, info punktovi, istraživačka stanica, glečerski tuneli, kao i out-door sportske i rekreativne mogućnosti. Stene i sneg pružaju se u nedogled, mešaju sa maglom i oblacima. Osećala sam se kao da se nalazim između neba i zemlje! Gore nema dalje. Na Sphinx-u se nalazi i opservatorija, koja se koristi isključivo u naučne svrhe. Sve vreme sam razmišljala kako je to uopšte izgrađeno, kako je dopreman građevinski materijal, kako su ljudi izdržali na tolikoj hladnoći dok su gradili to čudo.

   Pogled napolje, brrr!!!  

Velika atrakcija je i šetnja kroz Ledenu palatu, veliku ledenu pećinu, koja 200m prodire u glečer. Gde god da se okrenete led - pod nogama, iznad i oko vas. Duž čitavog tunela nalaze se gelenderi, da se ne okliznete i padnete, a različite ledene skulpture iz celog sveta (pingvini, igloi, ptice), osvetljene raznobojnim svetlom, redovno se menjaju i dekorišu ledeni prizor.

Napolju, na platformi, izgledalo je ovako:

I, na kraju, trenutak za pamćenje. Poljubac sa dragim na preko 3500m. Jedva smo se 'odlepili'. Nezaboravno!

Vredi doživeti, makar jedva disali!

Čini mi se da se više niko ne bavi izradom ručnih radova. Ili bar ne onoliko kao nekada.

Heklano, vezeno, ispleteno, sašiveno, izatkano...

Krstići, stubići, čvorići, rupice, pun vez, sitan vez, rišelje...

Milje, šustikla, mustra, stolnjak, prekrivač, ćilim...

Ranije su sve žene heklale, vezle, tkale, pravile stolnjake i prekrivače, vezle goblene.

Koliko vremena, strpljenja, ljubavi, misli, želja, suza je utkano u te ručne radove, u krstiće i stubiće. To je bio obavezni deo devojačke spreme, zajedno sa ćilimima, ručno tkanim.

Nestalo je sve to. Niti neko izrađuje ručne radove, niti ih oni koji su dobili od majke ili bake upotrebljavaju.

A i kako bi? Gde da stave?

Na televizor?

Na monitor?

Na stakleni trpezarijski sto?

Na trosed?

Jedino mesto gde još poneko miljence može da obitava je kredenac. Kredenac mi je tako nostalgičan komad nameštaja, koji u sebi nosi duh starih vremena i ne mogu da ga zamislim bez miljenceta.

Još mu samo fale žute dunje, da mirišu i podsete na bezbrižnost detinjstva, na dane kad smo jeli domaći kompot, slatko, pekmez, hleba, masti i aleve paprike...  Da podsete na baku koja, s naočarima na vrhu nosa, sedi pored lampe i s ljubavlju hekla devojačku spremu.

Imamo drugove, drugarice, prijatelje, kumove, rođake...

Družeći se sa njima, prihvatimo, zbližimo se, zavolimo i njihove devojke, mladiće, žene, muževe, koji tako postaju takođe naši prijatelji. Ponekad su to ljudi koji su već bili naši prijatelji i pre nego što su se spojili sa nekim nama bliskim. Nije retko da neko od naših prijatelja upozna i zavoli našeg brata, sestru, ili se naši prijatelji međusobno upoznaju i zavole.

Ali, veze se prekidaju, brakovi razvode...

Oni odlaze različitim putevima, stupaju u nove veze, brakove.

S kim nastaviti druženje?

Da li je moguće, da li je normalno, da li je moralno nastaviti druženje i sa jednom i sa drugom stranom?

Koga odabrati između svoja dva prijatelja, između rođaka i prijatelja?

Znam primer ljudi koji su pokušali da održe kontakt i druženje i sa jednom i sa drugom stranom. Kad se to saznalo, ni jedni više nisu hteli da kontaktiraju sa njima.

Uvek pokušaj da pomogneš prijatelju

Veruj u sebe i imaj samopouzdanje

Budi hrabar

Nije strašno ako se nekad i uplašiš

Ljubi mnogo

Ostani uvek miran

Budi duhovit i uvek nasmejan

Stekni i ljubi svoje prijatelje, bez obzira ko su, pa i ako su drugačiji od tebe

Opusti se, čak i u stresnim razdobljima

Podeli šalu s prijateljima i komšijama

Zaljubi se u nekog posebnog

Seti se izreke: Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima

Uvek postoji neko ko te voli više nego što veruješ

Čuvaj svoje prijatelje

        Deda Ilija je živeo na Baniji, mirnim životom, u seoskom domaćinstvu, patrijarhalnom i složnom. On, žena, dva sina sokola. Svaki dan su pozdravljali zoru, obavljali poslove, nizali svoje dane kao što su to radile generacije pre njih.

        Stariji sin se otisnuo u Beograd, u potrazi za boljim životom. Stvorio porodicu, ostvario svoje snove. Kad se rodio prvi unuk, deda Ilija je odvojio 30l od rakije  koju je ispekao te godine. Zakopao je i namenio za svadbu svog unuka.

        Godine su prolazile, život je tekao svojim tokom, rodilo se još dece. Rakiju niko nije smeo da dira. Unuk je odrastao, školovao se. Kad je diplomirao, deda Ilija je dozvolio da se uzme 1l i obeleži prva fakultetska diploma u familiji.

        Dogodilo se šta se dogodilo. Kad je krenula Oluja, ljudi su bežali glavom bez obzira, ostavljali svoja ognjišta, svoj život i na brzinu poneli ono najvažnije i najpotrebnije, poneli šta su stigli. Deda Ilija je poneo rakiju. Ostavio je tamo svoj život, ali nije mogao da ostavi rakiju koju je namenio za svadbu svog unuka.

        U Srbiji se ponovo skućio, nastavio svoj mirni život poljoprivrednika i čekao da se unuk oženi. Međutim, unuk nije žurio sa ženidbom. Živeo život kao i svi mladi, radio, provodio se.

        Deda Ilija nije dočekao. Upokojio se, ostario, miran, ali sa neostvarenom željom.

        Posle nekoliko godina, unuk se oženio. Velika svadba, kakva dolikuje. U velikoj sali, na svakom svečano postavljenom okruglom stolu, pored cvetnog aranžmana, ispred flaše rakije stajala je kartica:

Prva zdravica obeležena je suzom u oku svakog gosta, setnim smeškom i sećanjem na deda Iliju. 

Crnjanski je rekao: "Zaljubiti se ne znači voleti...".

Zaljubljenost i ljubav. Da li je isto?

Mnogo rečeno, napisano, opevano...

Različiti pojmovi, različita osećanja. Da li je tako?

ZALJUBLJENOST, kao bujica koja nastane posle pljuska, dođe brzo, iznenada. Nemoguće se odupreti, kontrolisati, videti, a voda nosi... Kratkotrajna, nesigurna, prolazna.

Opijenost i ushićenje. Stanje zaljubljenosti, euforično, opsesivno, zaslepljujuće, burno, destruktivno. Zaljubljeni žive izvan sveta, izvan problema, izvan stvarnosti. Gube apetit, ne mogu da spavaju, postaju iracionalni, lebde, šetaju među oblacima. Prepuštaju se sanjarenju, gube kontrolu nad samim sobom, idealizuju onoga u koga su zaljubljeni. Zaljubljeni u savršenu sliku koju su stvorili u svojoj mašti, ne u stvarno biće.

Izmešaš rotkve i romboide,

Izmešaš note i piramide,

Izmešaš leptire i gradove

I sportove i ručne radove,

I tropsko bilje, i stare Grke,

I lepo ne znaš šta ćeš od muke...

 LJUBAV je kao more, duboka, postojana, mirna, spokojna, nesaglediva. Dolazi sporo, a i kad odlazi, odlazi sporo, teškim korakom.

Prava ljubav se razvija vremenom, ona je realna, razumna, stvarna. Kad nekoga volimo, volimo ga zbog njega, baš takvog, sa svim vrlinama, manama, razlikama, volimo stvarnu osobu, ne idealizovanu sliku. U ljubavi se mane i razlike vide, a prihvataju se. Ljubav ne gleda spoljašnjost, gleda unutrašnjost nečije duše. U pravoj ljubavi postoje radosti i tuge, dobro i loše, postoje svađe i nesporazumi, ali se kroz sva proleća i zime korača zajedno.

Ljubav uliva sigurnost i poverenje, izvlači najbolje iz nas samih, kao i iz onoga koga volimo. Ima pokretačku snagu, daje volju za životom, motiviše, donosi samopuzdanje, sreću. Ljubav je nesebična, ljubav je davanje, u ljubavi težimo da usrećimo onoga koga volimo. Ljubav je emocionalna, ali nije opsesivna. Ona je jedinstvo osećanja i razuma. U ljubavi se osećamo voljeno, zaštićeno, sigurno. Ljubav se čuva i neguje, ne podrazumeva se.

 Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,već
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već
bi postali beskonačnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u
večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već
davno bi bila zvezda.

Bujica može da stigne do mora, ali često na tom putu ispari, nestane. Ne rađaju se sve ljubavi iz zaljubljenosti. Koliko je samo ljubavi rođeno iz prijateljstva, blizine, bliskosti...

Ko se pita da li je zaljubljen ili voli - ne voli. Onaj ko voli - zna.

Šta još reći, sem da ljubav nije samoj sebi cilj. Uzajamna ljubav je ono za čim svako srce žudi, traga, sanja...

A kad srce bude povređeno, ostavljeno, krvari na zgarištu ugasle ljubavi, luta svetom tražeći utehu, melem, neki novi plamičak da zgarište pretvori u vatru. Ali, to je neka druga priča...

Na svetu bezbroj puteva ima,

Po njima šumi tišina noći,

Kad neko dođe, pa onda ode,

Zašto je morao doći…

Požali se Mujo Hasi:

"Haso, rado bih se otarasio Fate, ali ne znam kako?!"

"U, pa to je bar lako: 40 dana, 3 puta dnevno seks i Fata ima da rikne!"

39. dana, Mujo jedva hoda, podupire se štapom, noge drhte...

Pita ga Haso:

"Iiii? Kako je Fata??"

"Pa, eno je kući, prostire veš i sve pjevuši, a ne zna, jadna, da će da umre sutra..."

_______________________________________________________

Čuli Mujo i Haso da su u modi cipele od krokodilske kože. Odu oni na Nil da love krokodile.

Lovili ceo dan, pored njih na obali gomila krokodila. Mujo, već umoran, kaže Hasi:

"Bolan, Haso, ja ću da ulovim još jednog. Ako ni on ne bude imao cipele, idem kući!"

Pridružujem se današnjoj težnji na blogu za savršenim životom, dostizanjem vrhova, izbegavanjem osrednjosti, Lileta i FB, farbanjem bloga...

Evo malog doprinosa ovom vedrom blogerskom danu.

Odlike savršenog muškarca:

Nikad ne izbegava peglanje

Uvek ide u nabavku

Nikad vas ne stiska na pogrešan način

Pruža hiljade razloga da ga volite

Uvek je tu da obavi prljave poslove

Ne usteže se da klekne i čisti

Da li takvi postoje? Jeste li upoznale nekog? Gde još rastu, sem u mašti?

        Ivo Andrić je rekao da je čoveku malo potrebno da bude srećan, ali najčešće mu upravo to malo nedostaje.

        Svi je želimo, prizivamo, čekamo, molimo se za nju, plašimo se kad je imamo da je ne izgubimo, često je i nismo svesni. Ponekad ne prepoznamo trenutak kada nam sudbina, Bog, slučajnost pošalju sreću na put. Prođemo, ne osvrnuvši se. A to je možda bio jedinstveni trenutak, koji menja tok života, poslednji deo slagalice koji formira sliku života kakav želimo.

        Da li ste doživeli trenutak kada se sve složilo, kada ste doneli pravu odluku? Kada ste se odlučili za pravu ljubavnu vezu, za pravi posao, pravi postupak? Ili su vam prave stvari promakle, pa ste tek naknadno to uočili? Da li vam se pružila nova prilika? Da li je moguće dobiti drugu šansu?

        Stari Grci su učili svoju decu da ih sreća ne čeka, da je potrebno uočiti i iskoristiti trenutak u kome se pojavila prilika. To se vidi u mitu o Kairosu, grčkom bogu srećnog trenutka, koji se pojavljuje jednom u životu.

        Kairosa su predstavljali kao mladića koji je, osim jednog čuperka koji mu je visio preko čela, imao obrijanu glavu. Dobro namazan maslinovim uljem, potpuno nag, nečujno i hitro se kretao među ljudima, pružajući im priliku da ga, kad se približi, uhvate za čuperak. Ako bi taj trenutak bio propušten i osoba zgrabila Kairosa za ruku ili nogu, on bi se, zahvaljujući ulju, lako izmigoljio i pobegao. Pravi trenutak u kome je nekome pružena šansa da reaguje, odvaži se i deluje - prošao je jednom zauvek. Samom svojom pojavom Kairos poziva na budnost, oprez i odvažnost.

        Ovaj mit ima mnogo dublje značenje. Oni koji zaobilaze probleme, koji su plašljivi, koji se boje promene, ne mogu da uhvate Kairosa. Izazovni čuperak na njegovoj glavi pruža mogućnost, ali jedino od čoveka zavisi hoće li je iskoristiti. On sam mora da bira. Ako pokuša, ima šanse za uspeh, ali ako odluči da ne rizikuje, nikada neće uhvatiti božanski trenutak.  Kairos provocira, izaziva čoveka da ćini hrabra i smela dela, da voli, da se žrtvuje za druge... Zato mu čuperak pada niz lice i može se uhvatiti samo spreda, što simbolizuje suočavanje.

        Moramo biti spremni da se suočimo sa izazovima koje pred nas postavlja život. Jedino tako imamo mogućnost da pobedimo sebe i prevaziđemo vlastita ograničenja. Svaki put kad se čovek osmeli da se suoći s nečim novim, on postaje pobednik, bez obzira da li je izgubio ili pobedio... Jer, dobio je bitku najtežu od svih - pobedio je samog sebe, svoje strahove i ograničenja.

        Za sve velike i male stvari u životu potreban je upravo JEDAN TRENUTAK. U njemu se poajavljuje Kairos i daje mogućnost pobede i poziva da istinski živimo. Za takve trenutke vredi živeti, ostalo nestaje u senci zaborava. Jedan časak sa Kairosom, trenutak u kome smo istinski živeli, vredniji je od celog života bez njega. U tom trenutku smo dotakli večnost.

       Možda baš sada iznad nas preleće Kairos, tražeći Odvažne. Uhvatimo ga za čuperak, možda je tu upravo zbog nas.

(Inspirisano knjigom Pavla Ugrinova "Bez ljubavi", o čoveku koji je propustio tri srećna trenutka.)

Poljubac je susret najlepši na svetu.

Predaja duše, dodir daha, senzualnost, strast, zanesenost, intimnost, čudo nad čudima, stapanje, uzimanje, davanje, ekstaza, gubitak sebe, gubitak osećaja telesnog, savršenstvo ljubavnog zanosa ...

Željen, sanjan, neopisiv, pesmom opevan, nepresušan izvor inspiracije umetnika.

Kako su ga videli umetnici?

Najlepše viđenje poljupca dali su Gustav Klimt i August Roden, svaki na svoj način.

"Poljubac"  Gustava Klimta

Deluje kao da su izlovani i nesvesni sveta oko sebe, stopljeni, u utišanim bronzanim tonovima.  Sve je zlatno i cvetno i lako, kako samo prvi poljubac može biti.

"Poljubac" Augusta Rodena

Lica im se ne vide, kao da su oboje potpuno izgubljeni u pokretu i spajanju. Kažu da, kad se skulptura osvetli na odgovarajući način, oni izgledaju kao da dišu, kao da nastavljaju pokret u kom su ulovljeni. Kako je moguće da kamen daje ovako vrele nijanse?

Taj prvi poljubac tvoj

skrio se zauvek tu,

negde u mojim grudima

i čitav život moj

prati me, čuva me

kad god je najteže.

        Koliko smo spremni da se žrtvujemo?

        Koliko smo spremni da činimo?

        Koliko smo spremni da pomognemo?

Zašto se žrtvujemo? Zašto činimo? Zašto pomažemo?

Iz ljubavi?  Obaveze?  Dužnosti?  Koristi?  Straha? 

        Žrtvovanje, činjenje, pomaganje, podrazumevaju davanje sebe, odricanje, naporan rad, prećutkivanje, potiskivanje osećanja, poslušnost, gaženje principa, laganje, šta sve ne…        

        Šta očekujemo?  Ljubav, zahvalnost, poštovanje, reciprocitet, korist, ništa…

       Zbog koga i za koga?  Za decu, svoju ljubav, prijatelje, roditelje, rođake, pretpostavljene …

        Da li to radimo samo kad  neko traži od nas?

        Kada to radimo i kad nam ne traže?

        Davno sam čula priču o majci koja je, kad se razvela, ceo svoj život posvetila ćerki, koja je tada bila mala. Zanemarila je do tada uspešno razvijanu karijeru, zanemarila je prijatelje, rodbinu, sve kontakte svela na minimum. O svom privatnom životu nije ni razmišljala. Nije dozvolila ni jednom muškarcu da joj se približi, odbijala je pozive za izlaske sa prijateljicama. Stvorila je jedan mali, savršeni svet, u koji niko nije imao pristupa. Potpuno se odrekla svega, svojih potreba, osećanja, ljubavi. Žrtvovala je svoj život za dobro deteta. Za dobro koje je ona odredila.

        Kad je devojčica odrasla, počela je da izlazi i sve manje vremena je provodila kod kuće.  Majka je počela prvo diskretno da prigovara, onda je prigovaranje preraslo u prepirke, a potom i u svađe. Devojka nije mogla da izdrži taj pritisak i nije više imala strpljenja da objašnjava. Da stalno ponavlja iste rečenice. Postala je gruba, a onda je počela da ćuti. Nije više želela da ulazi u besmislene rasprave.

        Tada je nastupio najgori period. Majka je počela da joj prebacuje sve što je ikada za nju učinila. Nabrajala je sva odricanja, žrtve, posvećenost. Ćerka joj je bila kriva što je usamljena, što nema prijatelje, što se nije ponovo udala, a mogla je... Osećala se prevareno, izdano. Pošto nije imala prijatelje, pisala je anonimno pismo psihologu jednog časopisa i dobila kratak odgovor: "Učinili ste žrtvu za svoju ćerku koju ona nije tražila, koja joj nije bila potrebna i s kojom ne zna šta će."        

         Gde je granica žrtvovanja?      

        Mnogi ne razmišljaju o tome. Često činimo i žrtvujemo se više nego što je to neophodno, kad nam ne traže. Naši voljeni ponekad postanu robovi naše brige, ne znaju šta će s njom. A nije istina da ništa ne očekujemo. Jer, kad oni kojima smo poklonili tu pažnju ne pokažu očekivanu zahvalnost i poštovanje, mi se ljutimo, osećamo se prevareno, nezadovoljno.

        Kada u ljubavnoj vezi jedna strana stalno popušta i ugađa onoj drugoj, želeći da se ne naljuti i misleći da će je više voleti, plašeći se rastanka, pada u dvostruki očaj kada se veza okonča. Pada u očaj zbog saznanja šta je sve učinila, a nije dobila ništa.   

        Nezadovoljstvo se meri količinom žrtvovanja.                                                  

        Da li bi roditelji trebalo da čine za decu više od onoga što im je potrebno?  

        Da li kad pomažemo prijatelju imamo očekivanja da nam to bude vraćeno?

        Da li kad se žrtvujemo za svoju ljubav očekujemo da će nas više voleti?

        Ako nešto činimo dobrovoljno, nemamo pravo da prebacujemo onome za koga smo to učinili.  

        Ako činimo zato što je nešto traženo od nas, moramo biti spremni da to neće biti vraćeno.

        Treba da budemo iskreni prvo prema sebi, da spoznamo svoja očekivanja, da bismo sačuvali lepe odnose, prvenstveno sa onima do kojih nam je najviše stalo. Možda to zvuči sebično, ali je pošteno i prema sebi i prema dugima. Svi mi teorijski znamo kako treba i šta treba misliti, govoriti, raditi. Da li baš uvek postupamo tako?

Gustav Klimt - Mother and Child

Posvećeno Merkur, povodom članka Definitivno opredeljenje.

Pokret za dokolicu i slobodno lenčarenje u osnivanju preliminarno predstavlja ideju za koju se zalaže i smernice za budući nerad.

Program ima samo jedan član.

Ovo je najpogodnije okruženje  za  sastanke i realizaciju Programa. 

Obavezni sadržaj

Pristupnica: napraviti sladoled po receptu Sanjarenja.

Ideja dokolice i slobodnog lenčarenja je zaživela ovde, a tu će i ostati. Svaka sugestija je dobrodošla.

       Da li uvek sve treba da kažemo?

       Da li smo neiskreni ako nešto prećutimo?

       Da li je prećutkivanje laž?

Razmišljam o tome na primeru dve najbolje drugarice, da ih nazovemo Nina i Lena. Upoznale su se kad su krenule u gimnaziju, a posle su zajedno i studirale. Njihovo druženje je preraslo u pravo prijateljstvo, bezrezervno i iskreno. Nije bilo tajne koju jedna drugoj nisu mogle da povere, nije bilo problema koji zajedno nisu mogle da reše, nije bilo nesporazuma da ne nađu kompromis i ojačaju svoje prijateljstvo. Prijateljstvo takvo da su razgovarale i ćutanjem.

       Naravno, obe su se zaljubljivale, imale duže ili kraće veze, jedna drugoj bile rame za plakanje. Na drugoj godini fakulteta, Lena je upoznala mladića koga je zavolela kao ni jednog do tada. Ljubav je bila obostrana i, odmah po diplomiranju, odlučili su da se venčaju. Kuma im je, naravno, bila Nina. Bilo joj je drago što je njena prijateljica srećna, radovala se kao što se čovek raduje svojoj sreći. Jedino joj je bilo malo žao što se udaje tako mlada, a još nisu ispričale sve devojačke priče, izludovale provode i letovanja, obišle Pariz i Rim zajedno. Tešilo je što je videla nepomućenu sreću kod oboje i to je bilo dovoljno da bude srećna i ona. Pošto su zajedno studirali i družili se, i on je postao njen prijatelj.

       Godine su prolazile. U međuvremenu je i Nina srela ljubav svog života i udala se. Lena je bila presrećna u braku, dobili su dvoje slatke dečice, družili su se porodično i njihovo prijateljstvo je samo dobilo na kvalitetu i kvantitetu.

       Jednog dana, posle desetak godina, Nina je izašla ranije s posla da obavi neke privatne poslove. Žurno hodajući, dok je razmišljala šta sve treba da završi, slučajno joj je pao pogled na baštu jednog restorana, koja je bila puna, jer je bio divan prolećni dan. Ugledala je svoga kuma, u društvu mlađe ženske osobe.  Kad je postala sigurna da je to on, krenula je da mu se javi. Međutim, zastala je kad je videla da on nežno drži ruku  te žene i nešto joj šapuće, prislonivši usne na njeno uvo, ne primećujući nikoga oko sebe. Odmah joj je sve bilo jasno, jer se tako se ne razgovara sa koleginicom na pauzi za ručak.

       Osetila je probadanje u stomaku i ubrzan rad srca. Nekoliko minuta je stajala kao ukopana, a onda se brzo povukla i otišla kući. Nije bila u stanju ništa više da radi. Razmišljala je kako da postupi. Prvo je ispričala svom mužu, koji joj je rekao da tu odluku mora da donese sama, jer je u pitanju njena prijateljica i da niko nema pravo da se u taj odnos meša.

       Da li da joj kaže ili ne?

      Odlučila je da kaže. Nije mogla da podnese pomisao da Lena bude prevarena i ponižena, da joj se bilo šta radi iza leđa. Pozvala ju je da se vide nasamo i nežno, biranim rečima, ispričala šta je videla. Reakcija je bila burna, ali, bila je spremna na to i uspela je nekako da je umiri.

       Šta se dalje dešavalo? Lena se posvađala sa mužem, optužila ga za neverstvo, rekla od koga je saznala i zatražila razvod. Bura je trajala relativno kratko i za to vreme su se oboje smirili, razmislili i - pomirili. Shvatili su da se i dalje vole, da je to bila prolazna kriza, da su oboje krivi, jer su zanemarili jedno drugo. Odlučili su da nastave tamo gde su stali i da više ne dozvole da na njihovu ljubav padne prašina.

       A Nina? Oboje su bili ljuti na nju i ni jedno više nije želelo da ima bilo kakav kontakt, a kamoli nastavi prijateljstvo. Lena - zato što bi je uvek podsećala na tu neprijatnu epizodu, zbog koje je mogla da izgubi porodicu i što je jedini svedok njenog poniženja, on - zato što ga je izdala. Lena je čak je u poslednjem razgovoru rekla Nini da nije trebalo da joj kaže. Njega bi te bubice prošle, ona nikad ne bi saznala i sve bi bilo drugačije. Ovako, ima bolnu uspomenu i više nema prijateljicu.

       Poražena, slomljena, nesrećna, još uvek se pita da li je pogrešila što je rekla. Ne zna pravi odgovor. Da nije rekla, to bi bila prva neizgovorena stvar među njima. Rekla je i izgubila prijateljstvo. 

       Postoje istine koje mogu da povrede one koje volimo. Da li uvek treba sve reći?

       Da li voljenoj osobi treba ispričati svaki detalj sopstvene prošlosti, ako to nama više ništa ne znači?

       Da li roditeljima treba reći svaki naš problem, iako ni na koji način ne mogu da pomognu?

       Da li deci treba reći za svaku svađu između roditelja?

       I dalje se pitam, da li smo neiskreni ako nešto prećutimo?

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Grad večne ljubavi
• Pogled s prozora
• Prozor
• Za anaM - da mrda
• Definicije
• Voleo bih - oslikano
• Par saveta za 2012.
• Kajanje
• Drago kamenje - ametist
• Jutarnja kafa

• Pesme [5]
• Lepo [16]
• Drago kamenje [7]
• Razmišljanja [17]
• Generalna [7]
• Putovanja [5]
• Opušteno [7]
• Humor [17]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom