NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

Crnjanski je rekao: "Zaljubiti se ne znači voleti...".

Zaljubljenost i ljubav. Da li je isto?

Mnogo rečeno, napisano, opevano...

Različiti pojmovi, različita osećanja. Da li je tako?

ZALJUBLJENOST, kao bujica koja nastane posle pljuska, dođe brzo, iznenada. Nemoguće se odupreti, kontrolisati, videti, a voda nosi... Kratkotrajna, nesigurna, prolazna.

Opijenost i ushićenje. Stanje zaljubljenosti, euforično, opsesivno, zaslepljujuće, burno, destruktivno. Zaljubljeni žive izvan sveta, izvan problema, izvan stvarnosti. Gube apetit, ne mogu da spavaju, postaju iracionalni, lebde, šetaju među oblacima. Prepuštaju se sanjarenju, gube kontrolu nad samim sobom, idealizuju onoga u koga su zaljubljeni. Zaljubljeni u savršenu sliku koju su stvorili u svojoj mašti, ne u stvarno biće.

Izmešaš rotkve i romboide,

Izmešaš note i piramide,

Izmešaš leptire i gradove

I sportove i ručne radove,

I tropsko bilje, i stare Grke,

I lepo ne znaš šta ćeš od muke...

 LJUBAV je kao more, duboka, postojana, mirna, spokojna, nesaglediva. Dolazi sporo, a i kad odlazi, odlazi sporo, teškim korakom.

Prava ljubav se razvija vremenom, ona je realna, razumna, stvarna. Kad nekoga volimo, volimo ga zbog njega, baš takvog, sa svim vrlinama, manama, razlikama, volimo stvarnu osobu, ne idealizovanu sliku. U ljubavi se mane i razlike vide, a prihvataju se. Ljubav ne gleda spoljašnjost, gleda unutrašnjost nečije duše. U pravoj ljubavi postoje radosti i tuge, dobro i loše, postoje svađe i nesporazumi, ali se kroz sva proleća i zime korača zajedno.

Ljubav uliva sigurnost i poverenje, izvlači najbolje iz nas samih, kao i iz onoga koga volimo. Ima pokretačku snagu, daje volju za životom, motiviše, donosi samopuzdanje, sreću. Ljubav je nesebična, ljubav je davanje, u ljubavi težimo da usrećimo onoga koga volimo. Ljubav je emocionalna, ali nije opsesivna. Ona je jedinstvo osećanja i razuma. U ljubavi se osećamo voljeno, zaštićeno, sigurno. Ljubav se čuva i neguje, ne podrazumeva se.

 Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,već
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već
bi postali beskonačnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u
večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već
davno bi bila zvezda.

Bujica može da stigne do mora, ali često na tom putu ispari, nestane. Ne rađaju se sve ljubavi iz zaljubljenosti. Koliko je samo ljubavi rođeno iz prijateljstva, blizine, bliskosti...

Ko se pita da li je zaljubljen ili voli - ne voli. Onaj ko voli - zna.

Šta još reći, sem da ljubav nije samoj sebi cilj. Uzajamna ljubav je ono za čim svako srce žudi, traga, sanja...

A kad srce bude povređeno, ostavljeno, krvari na zgarištu ugasle ljubavi, luta svetom tražeći utehu, melem, neki novi plamičak da zgarište pretvori u vatru. Ali, to je neka druga priča...

Na svetu bezbroj puteva ima,

Po njima šumi tišina noći,

Kad neko dođe, pa onda ode,

Zašto je morao doći…

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Grad večne ljubavi
• Pogled s prozora
• Prozor
• Za anaM - da mrda
• Definicije
• Voleo bih - oslikano
• Par saveta za 2012.
• Kajanje
• Drago kamenje - ametist
• Jutarnja kafa

• Pesme [5]
• Lepo [16]
• Drago kamenje [7]
• Razmišljanja [17]
• Generalna [7]
• Putovanja [5]
• Opušteno [7]
• Humor [17]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom