NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

Granica žrtvovanja

razmisljanka | 05 Septembar, 2011 09:07

Koliko smo spremni da se žrtvujemo?

Koliko smo spremni da činimo?

Koliko smo spremni da pomognemo?

Zašto se žrtvujemo? Zašto činimo? Zašto pomažemo?

Iz ljubavi? Obaveze? Dužnosti? Koristi? Straha?

Žrtvovanje, činjenje, pomaganje, podrazumevaju davanje sebe, odricanje, naporan rad, prećutkivanje, potiskivanje osećanja, poslušnost, gaženje principa, laganje, šta sve ne…

Šta očekujemo? Ljubav, zahvalnost, poštovanje, reciprocitet, korist, ništa…

Zbog koga i za koga? Za decu, svoju ljubav, prijatelje, roditelje, rođake, pretpostavljene …

Da li to radimo samo kad neko traži od nas?

Kada to radimo i kad nam ne traže?

Davno sam čula priču o majci koja je, kad se razvela, ceo svoj život posvetila ćerki, koja je tada bila mala. Zanemarila je do tada uspešno razvijanu karijeru, zanemarila je prijatelje, rodbinu, sve kontakte svela na minimum. O svom privatnom životu nije ni razmišljala. Nije dozvolila ni jednom muškarcu da joj se približi, odbijala je pozive za izlaske sa prijateljicama. Stvorila je jedan mali, savršeni svet, u koji niko nije imao pristupa. Potpuno se odrekla svega, svojih potreba, osećanja, ljubavi. Žrtvovala je svoj život za dobro deteta. Za dobro koje je ona odredila.

Kad je devojčica odrasla, počela je da izlazi i sve manje vremena je provodila kod kuće. Majka je počela prvo diskretno da prigovara, onda je prigovaranje preraslo u prepirke, a potom i u svađe. Devojka nije mogla da izdrži taj pritisak i nije više imala strpljenja da objašnjava. Da stalno ponavlja iste rečenice. Postala je gruba, a onda je počela da ćuti. Nije više želela da ulazi u besmislene rasprave.

Tada je nastupio najgori period. Majka je počela da joj prebacuje sve što je ikada za nju učinila. Nabrajala je sva odricanja, žrtve, posvećenost. Ćerka joj je bila kriva što je usamljena, što nema prijatelje, što se nije ponovo udala, a mogla je... Osećala se prevareno, izdano. Pošto nije imala prijatelje, pisala je anonimno pismo psihologu jednog časopisa i dobila kratak odgovor: "Učinili ste žrtvu za svoju ćerku koju ona nije tražila, koja joj nije bila potrebna i s kojom ne zna šta će."

Gde je granica žrtvovanja?

Mnogi ne razmišljaju o tome. Često činimo i žrtvujemo se više nego što je to neophodno, kad nam ne traže. Naši voljeni ponekad postanu robovi naše brige, ne znaju šta će s njom. A nije istina da ništa ne očekujemo. Jer, kad oni kojima smo poklonili tu pažnju ne pokažu očekivanu zahvalnost i poštovanje, mi se ljutimo, osećamo se prevareno, nezadovoljno.

Kada u ljubavnoj vezi jedna strana stalno popušta i ugađa onoj drugoj, želeći da se ne naljuti i misleći da će je više voleti, plašeći se rastanka, pada u dvostruki očaj kada se veza okonča. Pada u očaj zbog saznanja šta je sve učinila, a nije dobila ništa.

Nezadovoljstvo se meri količinom žrtvovanja.

Da li bi roditelji trebalo da čine za decu više od onoga što im je potrebno?

Da li kad pomažemo prijatelju imamo očekivanja da nam to bude vraćeno?

Da li kad se žrtvujemo za svoju ljubav očekujemo da će nas više voleti?

Ako nešto činimo dobrovoljno, nemamo pravo da prebacujemo onome za koga smo to učinili.

Ako činimo zato što je nešto traženo od nas, moramo biti spremni da to neće biti vraćeno.

Treba da budemo iskreni prvo prema sebi, da spoznamo svoja očekivanja, da bismo sačuvali lepe odnose, prvenstveno sa onima do kojih nam je najviše stalo. Možda to zvuči sebično, ali je pošteno i prema sebi i prema dugima. Svi mi teorijski znamo kako treba i šta treba misliti, govoriti, raditi. Da li baš uvek postupamo tako?