NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

"... Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela,
da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da ipak mnogo ostane ga meni."

Desanka Maksimović

Ostavila si me

razmisljanka | 30 Avgust, 2011 18:55

       Ostavila si me i otišla svojim putem.

       Mišljah da ću tužiti za tobom i postaviti u svome srcu tvoju usamljenu sliku, protkanu u zlatnoj pesmi.

       Ali, avaj, moje zle sudbe, vreme je kratko.

       Mladost prolazi godina za godinom; proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija nežni cvet, a mudrac me opominje da je život samo kap rose na lotosovom listu.

       Treba li sve to da propustim i da samo blenem za onom jednom što mi okrenu leđa?

       To bi bilo i grubo i ludo; jer je vreme kratko.

       Hodite, moje kišne noći, pljuskajući nogama; osmehni se, moja zlatna jeseni; hodi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji poljupce tvoje.

       Hodi i ti, i ti, i ti!

       Dragi moji, znate da smo smrtni. Pa je li mudro kidati srce zbog jedne, koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

       Slatko je sedeti u uglu i razmišljati i pevati da ste mi vi ceo svet.

       Hrabro je poželeti sreću svome bolu i biti rešen, ne dopustiti nikome da te teši.

       Ali jedan nov lik gleda kroz moja vrata i podiže svoje oči k mojima.

       Ja mogu samo svoje suze da utrem i da izmenim melodiju svoje pesme.

       Jer je vreme kratko.

 

Rabindranat Tagore

Mali osvrt na srpski fudbal

razmisljanka | 29 Avgust, 2011 14:26

Možda će izgledati čudno što se ja osvrćem na srpski fudbal, ali, kad oni mogu tako da igraju, mogu i ja da se osvrćem.

O domaćem prvenstvu neću reći ni reči. Prvo, i ne postoji takva reč koja bi to opisala, drugo, to je prljav veš koji nećemo da iznosimo iz kuće.

Osvrnula bih se na međunarodne utakmice, a osvrt se odnosi i na klupski i na reprezentativni fudbal. Ovo "reprezentativni" se odnosi na igru reprezentacije.

Nije mi jasna ta pomama i euforija pred svaku utakmicu, posle toliko godina razočaranja, izneverenih nada, izgubljenih premija na kladionicama... Nije lako biti srpski navijač. Ja mislim da bi naši navijači trebalo da dobiju orden k'o tanjir za picu, za svoju vernost, upornost, strpljenje, izdržljivost, posvećenost, kratko pamćenje... Posle dva dana sve zaborave i sa istim žarom nastave da dolaze na Marakanu, biju put dalekih gradova, trpe batine, sve u nadi da će doživeti da ljubimci bar jednom pobede. 

A ljubimci, to su preispoljni cmizdravci, bez obzira protiv koga igraju.  Ako smo domaćini, goste optužuju da imaju paklene namere, posebne motive, manje povređenih, veće premije, čvršću odbranu, mekše lopte, robusne pojedince, homogenog selektora, dva korektora...

Ako gostujemo, sve je protiv nas: paklena publika, tmurno nebo, mekan teren, strani jezik, čvrsta odbrana, sudija, kržljava trava, južni vetar, neslana supa, tesne gaće...

Naše pripreme su uvek spektakularnije od naših igara, uz svesrdnu pomoć štampe, radija i TV. Svenarodno oplakivanje povreda, opšta zabrinutost zbog njihovih privatnih problema, psihičko ulepšavanje, fizičko doterivanje, intelektualno usavršavanje (po mogućstvu kolektivna poseta pozorištu), taktičko rihtanje..., da bi se na kraju u ekipi našli tekući, bivši i pokoji rezervni igrač.

Prema mišljenju selektora i njegove stručne svite, protivnička ekipa je uvek sastavljena od samih supermena, tako da možemo očekivati da uskoro traže od UEFA da nam dozvoli da igramo sa osamnaest igrača, kako bismo uspostavili bar približno isti odnos snaga.

Dok mi izmišljamo i preživljavamo razne drame, naši protivnici ne održe ni jedan zajednički trening.  Kad igramo u gostima, naši igrači su prava radost za njihovu publiku i fudbalere. Kad igramo kod kuće, samo za njihove fudbalere. Kad bi zalivali travu na Marakani suzama naših vernih navijača, izrasla bi toliko da se ni semafori ne bi videli.

Posle dva dana, sve se zaboravi i krene se iz početka, opet uz pomoć štampe, radija, TV. Kreću kvalifikacije za nešto, pa brinemo u kojoj grupi ćemo biti, ko će nam biti protivnik (kao da za nas postoji lak protivnik), da li će na vreme stići "stranci" (kao da od njih ima neke vajde), kakvo li će biti vreme (za nas je uvek nepovoljno, a njima odgovara)...

Posle iscrpnih analiza prethodnog debakla, ustanovi se nepobitan razlog, koji se efikasno otkloni i iscrpljenim navijačima se serviraju nova obećanja i ulivaju lažne nade da ćemo sledeći put sigurno pobediti i napuniti mrežu tim autsajderima i diletantima. Jesmo li mi fudbalska sila, ili nismo?!

 

Pravo značenje reči

razmisljanka | 28 Avgust, 2011 17:49

Pravo značenje reči...

Ljubav

Tuga

Nevinost

Rastanak

Bol

Samoća

Poštovanje

Samilost

Prijateljstvo

Muzika

Strpljenje

Spasen

Najbolji prijatelji

Božanstveno

"Život ne znači čekati da oluje prođu... Život znači naučiti kako plesati na kiši."

 

Miroslavu Miki Antiću u spomen

razmisljanka | 27 Avgust, 2011 22:17

Mika Antić je rođen 1932.godine u Mokrinu. Za sebe je govorio:

"Bio sam normalno dete, boksovao sam, za mene je poezija bila koještarija. Dugo sam mislio da to pišu samo oni koji su ćaknuti, udareni."

Umro je 1986.godine u Novom Sadu.

Uoči smrti, diktirao je sledeće reči:

"U celom svetu kad pišu bajke - bio jednom, bilo jednom, uveravaju te da je to istina.

Jedino u Zakavkazju počinju bajku:

Bilo jednom, a možda i nije bilo.

Ti veruj ako hoćeš, a možda i ne moraš.

Kad je reč o meni - stvar treba završiti zakavkaski:

"Bio jednom, a možda i nije bio..."

Uoči smrti, Dudi iz komšiluka ostavlja pismo:

"Dudo,

kad me iznose, neka pročitaju "Besmrtnu pesmu". A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira "Piro manđa korkoro". Niko ne sme da mi drži govor."

U "Politici" od 28.juna pesnik Branislav Petrović štampa svoju pesmu:

MIROSLAVU MIKI ANTIĆU U SPOMEN

     "Dogodio se jednom na zemlji Miroslav Mika Antić.

       Na svetoj vojvođanskoj zemlji pesnik sveta.

       Gospon Mika Garavih sokaka, Mika Bači iz široke Bačke, paor i čoban iz ravnog Banata, filozof i bećar iz kićenog Srema, ciganski knez, ružokradica, poslednji vojvoda Vojvodine.

       Nikad ga ne videh bez konja i sokola: konj da ga pronosi po banatskim pustama, sokol da mu zvezdu padalicu, iznad Mokrina, lovi i ulovi.

       Pa kad ono zabasamo u vetrenjače, u napuštene mlinove, u razbojnička svratišta, pa kad svi poviču DI SI BRE MIKO, a onda Mika Antić postaje harmonika,

       postaje ćemane, postaje bas,

       postaje truba, postaje tambura,

       postaje vino, postaje cveće na stolu,

       a onda Mika bude kralj,

       bude Li Tan Po, bude Katul,

       bude Vijon, bude Ljermontov,

       na momente grk k'o Jakšić, a opet

       da ga na ranu priviješ, k'o Desanku.

       Dogodio se jednom na zemlji Mika Antić, živo čudo u čuđenju neprestanom.

       Na svetoj vojvođanskoj zemlji.

       Dobar vetar, kapetane, kapetane, gospon Miko, bre.

       Dobre i rodne nebeske njive, ej bre Miko, Miko Bači.

       Do viđenja, Miko, kišo zlatonosna, oj bre Miko, čovečino. Pa pppputuj bbbbrat Miko, vvvvojvodo Vojvodine."

A Besmrtna pesma počinje ovako:

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

U spomen besmrtnom pesniku.

Muškarci, ti gadovi

razmisljanka | 27 Avgust, 2011 17:05

 Što da se lažemo?! Nama je jedini cilj u životu da se udamo.

Koliko se samo trudimo oko muškaraca! Sve što radimo, radimo da njima skrenemo pažnju i da im se dopadnemo. Naravno da to nikada ne bismo priznale, ni sebi ni drugima. Uvek ćemo reći da se mi tako bolje osećamo, da upravo tako hoćemo.

To počinje još u vrtiću, dok nam mama, još sanjivima, raščešljava kosicu, pravi kikice, vezuje gumicom za tegle, stavlja mašnice, a ono boli do suza. U sred zime nosimo suknjice i haljinice, bodi majice, cipelice. Sve da bismo bile lepe i popularne. A oni, dođu raščupani i krmeljivi i još nas čupaju za te iste kikice. Kasnije, kroz školovanje, isto. Mi se sve više trudimo, oni nas sve više maltretiraju. Više ih zanima da razmenjuju sličice, nego da primete koliko smo se trudile da im se dopadnemo.

A tek horor kad odrastemo! Kojim mučenjima se izlažemo samo da GA upecamo. Dobrovoljno trpimo bolne tretmane, izgladnjujemo se, trošimo prava mala bogatstva na garderobu, lomimo noge na štiklama, stavljamo implante gde god mogu da se stave, odričemo se silnih zadovoljstava.

A oni - opušteno! Uživaju u životu. Ne brinu ni jednu brigu, koja je za nas od životne važnosti. Ne brinu da l' su zarasli, raščupani, ugojeni, neobrijani. Gledaju fudbal, piju pivo, nose jedne farmerke nedelju dana, čačkaju nos na semaforu, srču kad jedu supu ... Ponosno šetaju svoje dlakave noge, ne brinu da li im je isflekana majica.

Sve mi to, sirote, vidimo, ali, ostati neudata?!? Neee! Bolje raspuštenica, nego usedelica. Tako je majka savetovala moju drugaricu. Svi su oni isti, zato nemaš šta da biraš. Udaj se za prvog koji pristane, posle ćemo mi njega dovesti u red.

Kad odluče da se ožene, ti gadovi se pritaje jedno vreme i rade sve ono što očekujemo od njih. Svaku laž koju nam serviraju, čak i neulepšanu, mi progutamo još u vazduhu. Samo da se udam, samo da se udam! Ne mogu više da trpim pitanja i značajne poglede rodbine i komšiluka. Da slušam potuljeni šapat kad prođem, a u ušima mi odzvanja "usedelica, usedelica...".

I, kad konačno ostvarimo taj cilj, šta dobijemo?

Dobijemo biće koje po ceo dan pilji u televizor, čita novine, razbacuje stvari po kući, spava po celo popodne, obožava svoj automobil, padne u krevet kad mu procuri nos, uveče izlazi s drugovima u kladionicu, ne voli operu i da ne nabrajam... Od žene očekuje da besprekorno brine o kući, deci, da uvek sprema maštovita jela (koja nikad ne mogu biti kao mamina), da plaća račune, da svekrvu zove "mama", da ume da obavlja sitne popravke, da ćuti dok ne dobije reč, da ga ne bruka pred rodbinom, da uvek bude raspoložena i spremna na bračne dužnosti i da ne nabrajam...

Zašto, zašto ta nepravda?! Zašto oni da biraju, a mi da čekamo da budemo izabrane? Zašto se i priroda poigrala s nama, da oni ponosno stoje i piške gde ima padne na pamet, a mi moramo da čučimo k'o kokoške?

 

Talas i stena

razmisljanka | 26 Avgust, 2011 20:00

"... Ali, ispričaću ti priču o talasu i steni. To je stara priča. Starija od nas. Slušaj. Bio jednom jedan talas, pa voleo jednu stenu negde u moru, recimo u zalivu u Kapriju. Šumeo je i udarao oko nje, ljubio je dan i noć, grlio je svojim belim rukama. uzdisao je i plakao i preklinjao da mu dođe, ljubio je i burno jurišao na nju i podlokavao je pri tom polako; i jednog dana, sasvim podlokana, ona popusti i padne mu u naručje.

I odjednom, stena više nije bila za to da se oko nje igra, da se ljubi i da se žalosti oko nje. Ona je bila samo komad kamena na morskom dnu, nestala u moru. Talas se oseti obmanut i prevaren, pa potraži drugu stenu."

 

Bio jednom jedan ljubavnik

razmisljanka | 22 Avgust, 2011 23:46

     Bio jednom jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. Sasvim se povukao u svoju dušu i mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet je za njega bio izgubljen, nije više gledao plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije više žuborio, harfa mu nije zvučala, sve je bilo potonulo, i on je postao siromašan i jadan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je kudikamo više želeo da umre i propadne, nego da se odrekne lepe žene koju je voleo. Tad je osetio kako je ljubav sažegla u njemu sve drugo, pa je postala silna i vukla i vukla, i lepa žena je morala poći za njom; došla je, a on je stajao raširenih ruku da je privuče sebi. Ali kad je stala pred njega, bila se sasvim preobrazila i on je s jezom osetio i video da je sebi privukao sav izgubljeni svet. Ona je stajala pred njim i predala mu se, a nebo i šuma i potok, sve mu je to u novim bojama dolazilo u susret, sveže i divno, pripadalo je njemu, govorilo je njegovim jezikom. I umesto da pridobije samo jednu ženu, on je držao ceo svet na grudima, i svaka zvezda sa neba žarila se u njemu i iskrila slast kroz njegovu dušu.

Voleo je i pri tom našao sebe samog.

A većina voli da bi pri tom sebe izgubila.

Herman Hese

Gustav Klimt  -  Zagrljaj (The Hug)

 

Ne plači kad si sam

razmisljanka | 12 Avgust, 2011 11:06

 "Ne plači kad si sam. Plači samo onda kad te neko gleda i sluša." (D. Radović)

Šta će ovaj slatki mališa biti kad poraste?

Glumac, političar, fudbaler?

Razlika između žena i političara

razmisljanka | 11 Avgust, 2011 13:52

Kada žena kaže NE, to znači MOŽDA, kada kaže MOŽDA, to znači DA.

Kada političar kaže DA, to znači MOŽDA, kada kaže MOŽDA, to znači NE.

Mamma yoga

razmisljanka | 10 Avgust, 2011 21:17

Iznevereno prijateljstvo

razmisljanka | 10 Avgust, 2011 11:31

Kad prijatelja imaš, gvozdenom alkom za srce ga veži.

Ali, i kad je najteže, ne predaj se!

Kad se najmanje nadaš, nečiji topao pogled će te zagrejati, a nežna ruka povesti dalje.

Ljudi senke

razmisljanka | 09 Avgust, 2011 12:07

LJUDI SENKE

Ima na svetu mirnih, dobrih ljudi
što kroz život nečujno i tiho gaze
kao da nogom stupaju po pamuku,
a naše oči nikad ne opaze
ni njih ni njinu tihu radost ili muku.

Ima ćutljivih patnika na svetu
što se samo umorno i gorko nasmeše
na ljude kad se o njih teško ogreše
i suminu ih nevini, nalik cvetu.

I ima ljudi usamljenih i bolnih,
sa obrazima upalim i žutim
što ne čuje im se ni smeha ni plača,
što žive kao samotna i divlja drača,

Ali s bodljama unutra okrenutim,
da nijedna nikoga ne ogrebe
i da nijednom nikoga ne ubodu
do samo svoje rođeno srce, i sebe.
Njih ne vidi naše oko kad ih sreta,
kad tiho prođu u mimogredu mirnu,
jer nikog oni ni laktom ne dodirnu
u večnoj gužvi i vrevi ovog sveta.

I žive oni tako, nečujni i neveseli,
i mile kao senke, kao vreme i sati,
i tek kad umru, slomljeni i uveli,
objave crni posmrtni plakati
da su i oni sa nama živeli.

Ovu pesmu sam davno, davno, učila u osnovnoj školi i zapisala u jednoj, sada staroj i požuteloj svesci. Njeni stihovi mi ceo život odzvanjaju u glavi, prate me i ne dozvoljavaju da ne vidim LJUDE oko sebe.

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb