NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

"... Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela,
da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da ipak mnogo ostane ga meni."

Desanka Maksimović

Ljudi senke

razmisljanka | 09 Avgust, 2011 12:07

LJUDI SENKE

Ima na svetu mirnih, dobrih ljudi
što kroz život nečujno i tiho gaze
kao da nogom stupaju po pamuku,
a naše oči nikad ne opaze
ni njih ni njinu tihu radost ili muku.

Ima ćutljivih patnika na svetu
što se samo umorno i gorko nasmeše
na ljude kad se o njih teško ogreše
i suminu ih nevini, nalik cvetu.

I ima ljudi usamljenih i bolnih,
sa obrazima upalim i žutim
što ne čuje im se ni smeha ni plača,
što žive kao samotna i divlja drača,

Ali s bodljama unutra okrenutim,
da nijedna nikoga ne ogrebe
i da nijednom nikoga ne ubodu
do samo svoje rođeno srce, i sebe.
Njih ne vidi naše oko kad ih sreta,
kad tiho prođu u mimogredu mirnu,
jer nikog oni ni laktom ne dodirnu
u večnoj gužvi i vrevi ovog sveta.

I žive oni tako, nečujni i neveseli,
i mile kao senke, kao vreme i sati,
i tek kad umru, slomljeni i uveli,
objave crni posmrtni plakati
da su i oni sa nama živeli.

Ovu pesmu sam davno, davno, učila u osnovnoj školi i zapisala u jednoj, sada staroj i požuteloj svesci. Njeni stihovi mi ceo život odzvanjaju u glavi, prate me i ne dozvoljavaju da ne vidim LJUDE oko sebe.

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb