NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

"... Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela,
da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da ipak mnogo ostane ga meni."

Desanka Maksimović

Mali osvrt na srpski fudbal

razmisljanka | 29 Avgust, 2011 14:26

Možda će izgledati čudno što se ja osvrćem na srpski fudbal, ali, kad oni mogu tako da igraju, mogu i ja da se osvrćem.

O domaćem prvenstvu neću reći ni reči. Prvo, i ne postoji takva reč koja bi to opisala, drugo, to je prljav veš koji nećemo da iznosimo iz kuće.

Osvrnula bih se na međunarodne utakmice, a osvrt se odnosi i na klupski i na reprezentativni fudbal. Ovo "reprezentativni" se odnosi na igru reprezentacije.

Nije mi jasna ta pomama i euforija pred svaku utakmicu, posle toliko godina razočaranja, izneverenih nada, izgubljenih premija na kladionicama... Nije lako biti srpski navijač. Ja mislim da bi naši navijači trebalo da dobiju orden k'o tanjir za picu, za svoju vernost, upornost, strpljenje, izdržljivost, posvećenost, kratko pamćenje... Posle dva dana sve zaborave i sa istim žarom nastave da dolaze na Marakanu, biju put dalekih gradova, trpe batine, sve u nadi da će doživeti da ljubimci bar jednom pobede. 

A ljubimci, to su preispoljni cmizdravci, bez obzira protiv koga igraju.  Ako smo domaćini, goste optužuju da imaju paklene namere, posebne motive, manje povređenih, veće premije, čvršću odbranu, mekše lopte, robusne pojedince, homogenog selektora, dva korektora...

Ako gostujemo, sve je protiv nas: paklena publika, tmurno nebo, mekan teren, strani jezik, čvrsta odbrana, sudija, kržljava trava, južni vetar, neslana supa, tesne gaće...

Naše pripreme su uvek spektakularnije od naših igara, uz svesrdnu pomoć štampe, radija i TV. Svenarodno oplakivanje povreda, opšta zabrinutost zbog njihovih privatnih problema, psihičko ulepšavanje, fizičko doterivanje, intelektualno usavršavanje (po mogućstvu kolektivna poseta pozorištu), taktičko rihtanje..., da bi se na kraju u ekipi našli tekući, bivši i pokoji rezervni igrač.

Prema mišljenju selektora i njegove stručne svite, protivnička ekipa je uvek sastavljena od samih supermena, tako da možemo očekivati da uskoro traže od UEFA da nam dozvoli da igramo sa osamnaest igrača, kako bismo uspostavili bar približno isti odnos snaga.

Dok mi izmišljamo i preživljavamo razne drame, naši protivnici ne održe ni jedan zajednički trening.  Kad igramo u gostima, naši igrači su prava radost za njihovu publiku i fudbalere. Kad igramo kod kuće, samo za njihove fudbalere. Kad bi zalivali travu na Marakani suzama naših vernih navijača, izrasla bi toliko da se ni semafori ne bi videli.

Posle dva dana, sve se zaboravi i krene se iz početka, opet uz pomoć štampe, radija, TV. Kreću kvalifikacije za nešto, pa brinemo u kojoj grupi ćemo biti, ko će nam biti protivnik (kao da za nas postoji lak protivnik), da li će na vreme stići "stranci" (kao da od njih ima neke vajde), kakvo li će biti vreme (za nas je uvek nepovoljno, a njima odgovara)...

Posle iscrpnih analiza prethodnog debakla, ustanovi se nepobitan razlog, koji se efikasno otkloni i iscrpljenim navijačima se serviraju nova obećanja i ulivaju lažne nade da ćemo sledeći put sigurno pobediti i napuniti mrežu tim autsajderima i diletantima. Jesmo li mi fudbalska sila, ili nismo?!

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb