NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

"... Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela,
da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da ipak mnogo ostane ga meni."

Desanka Maksimović

Miroslavu Miki Antiću u spomen

razmisljanka | 27 Avgust, 2011 22:17

Mika Antić je rođen 1932.godine u Mokrinu. Za sebe je govorio:

"Bio sam normalno dete, boksovao sam, za mene je poezija bila koještarija. Dugo sam mislio da to pišu samo oni koji su ćaknuti, udareni."

Umro je 1986.godine u Novom Sadu.

Uoči smrti, diktirao je sledeće reči:

"U celom svetu kad pišu bajke - bio jednom, bilo jednom, uveravaju te da je to istina.

Jedino u Zakavkazju počinju bajku:

Bilo jednom, a možda i nije bilo.

Ti veruj ako hoćeš, a možda i ne moraš.

Kad je reč o meni - stvar treba završiti zakavkaski:

"Bio jednom, a možda i nije bio..."

Uoči smrti, Dudi iz komšiluka ostavlja pismo:

"Dudo,

kad me iznose, neka pročitaju "Besmrtnu pesmu". A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira "Piro manđa korkoro". Niko ne sme da mi drži govor."

U "Politici" od 28.juna pesnik Branislav Petrović štampa svoju pesmu:

MIROSLAVU MIKI ANTIĆU U SPOMEN

     "Dogodio se jednom na zemlji Miroslav Mika Antić.

       Na svetoj vojvođanskoj zemlji pesnik sveta.

       Gospon Mika Garavih sokaka, Mika Bači iz široke Bačke, paor i čoban iz ravnog Banata, filozof i bećar iz kićenog Srema, ciganski knez, ružokradica, poslednji vojvoda Vojvodine.

       Nikad ga ne videh bez konja i sokola: konj da ga pronosi po banatskim pustama, sokol da mu zvezdu padalicu, iznad Mokrina, lovi i ulovi.

       Pa kad ono zabasamo u vetrenjače, u napuštene mlinove, u razbojnička svratišta, pa kad svi poviču DI SI BRE MIKO, a onda Mika Antić postaje harmonika,

       postaje ćemane, postaje bas,

       postaje truba, postaje tambura,

       postaje vino, postaje cveće na stolu,

       a onda Mika bude kralj,

       bude Li Tan Po, bude Katul,

       bude Vijon, bude Ljermontov,

       na momente grk k'o Jakšić, a opet

       da ga na ranu priviješ, k'o Desanku.

       Dogodio se jednom na zemlji Mika Antić, živo čudo u čuđenju neprestanom.

       Na svetoj vojvođanskoj zemlji.

       Dobar vetar, kapetane, kapetane, gospon Miko, bre.

       Dobre i rodne nebeske njive, ej bre Miko, Miko Bači.

       Do viđenja, Miko, kišo zlatonosna, oj bre Miko, čovečino. Pa pppputuj bbbbrat Miko, vvvvojvodo Vojvodine."

A Besmrtna pesma počinje ovako:

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

U spomen besmrtnom pesniku.

Muškarci, ti gadovi

razmisljanka | 27 Avgust, 2011 17:05

 Što da se lažemo?! Nama je jedini cilj u životu da se udamo.

Koliko se samo trudimo oko muškaraca! Sve što radimo, radimo da njima skrenemo pažnju i da im se dopadnemo. Naravno da to nikada ne bismo priznale, ni sebi ni drugima. Uvek ćemo reći da se mi tako bolje osećamo, da upravo tako hoćemo.

To počinje još u vrtiću, dok nam mama, još sanjivima, raščešljava kosicu, pravi kikice, vezuje gumicom za tegle, stavlja mašnice, a ono boli do suza. U sred zime nosimo suknjice i haljinice, bodi majice, cipelice. Sve da bismo bile lepe i popularne. A oni, dođu raščupani i krmeljivi i još nas čupaju za te iste kikice. Kasnije, kroz školovanje, isto. Mi se sve više trudimo, oni nas sve više maltretiraju. Više ih zanima da razmenjuju sličice, nego da primete koliko smo se trudile da im se dopadnemo.

A tek horor kad odrastemo! Kojim mučenjima se izlažemo samo da GA upecamo. Dobrovoljno trpimo bolne tretmane, izgladnjujemo se, trošimo prava mala bogatstva na garderobu, lomimo noge na štiklama, stavljamo implante gde god mogu da se stave, odričemo se silnih zadovoljstava.

A oni - opušteno! Uživaju u životu. Ne brinu ni jednu brigu, koja je za nas od životne važnosti. Ne brinu da l' su zarasli, raščupani, ugojeni, neobrijani. Gledaju fudbal, piju pivo, nose jedne farmerke nedelju dana, čačkaju nos na semaforu, srču kad jedu supu ... Ponosno šetaju svoje dlakave noge, ne brinu da li im je isflekana majica.

Sve mi to, sirote, vidimo, ali, ostati neudata?!? Neee! Bolje raspuštenica, nego usedelica. Tako je majka savetovala moju drugaricu. Svi su oni isti, zato nemaš šta da biraš. Udaj se za prvog koji pristane, posle ćemo mi njega dovesti u red.

Kad odluče da se ožene, ti gadovi se pritaje jedno vreme i rade sve ono što očekujemo od njih. Svaku laž koju nam serviraju, čak i neulepšanu, mi progutamo još u vazduhu. Samo da se udam, samo da se udam! Ne mogu više da trpim pitanja i značajne poglede rodbine i komšiluka. Da slušam potuljeni šapat kad prođem, a u ušima mi odzvanja "usedelica, usedelica...".

I, kad konačno ostvarimo taj cilj, šta dobijemo?

Dobijemo biće koje po ceo dan pilji u televizor, čita novine, razbacuje stvari po kući, spava po celo popodne, obožava svoj automobil, padne u krevet kad mu procuri nos, uveče izlazi s drugovima u kladionicu, ne voli operu i da ne nabrajam... Od žene očekuje da besprekorno brine o kući, deci, da uvek sprema maštovita jela (koja nikad ne mogu biti kao mamina), da plaća račune, da svekrvu zove "mama", da ume da obavlja sitne popravke, da ćuti dok ne dobije reč, da ga ne bruka pred rodbinom, da uvek bude raspoložena i spremna na bračne dužnosti i da ne nabrajam...

Zašto, zašto ta nepravda?! Zašto oni da biraju, a mi da čekamo da budemo izabrane? Zašto se i priroda poigrala s nama, da oni ponosno stoje i piške gde ima padne na pamet, a mi moramo da čučimo k'o kokoške?

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb