NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

"... Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela,
da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da ipak mnogo ostane ga meni."

Desanka Maksimović

Da li nešto treba prećutati?

razmisljanka | 01 Septembar, 2011 11:30

       Da li uvek sve treba da kažemo?

       Da li smo neiskreni ako nešto prećutimo?

       Da li je prećutkivanje laž?

Razmišljam o tome na primeru dve najbolje drugarice, da ih nazovemo Nina i Lena. Upoznale su se kad su krenule u gimnaziju, a posle su zajedno i studirale. Njihovo druženje je preraslo u pravo prijateljstvo, bezrezervno i iskreno. Nije bilo tajne koju jedna drugoj nisu mogle da povere, nije bilo problema koji zajedno nisu mogle da reše, nije bilo nesporazuma da ne nađu kompromis i ojačaju svoje prijateljstvo. Prijateljstvo takvo da su razgovarale i ćutanjem.

       Naravno, obe su se zaljubljivale, imale duže ili kraće veze, jedna drugoj bile rame za plakanje. Na drugoj godini fakulteta, Lena je upoznala mladića koga je zavolela kao ni jednog do tada. Ljubav je bila obostrana i, odmah po diplomiranju, odlučili su da se venčaju. Kuma im je, naravno, bila Nina. Bilo joj je drago što je njena prijateljica srećna, radovala se kao što se čovek raduje svojoj sreći. Jedino joj je bilo malo žao što se udaje tako mlada, a još nisu ispričale sve devojačke priče, izludovale provode i letovanja, obišle Pariz i Rim zajedno. Tešilo je što je videla nepomućenu sreću kod oboje i to je bilo dovoljno da bude srećna i ona. Pošto su zajedno studirali i družili se, i on je postao njen prijatelj.

       Godine su prolazile. U međuvremenu je i Nina srela ljubav svog života i udala se. Lena je bila presrećna u braku, dobili su dvoje slatke dečice, družili su se porodično i njihovo prijateljstvo je samo dobilo na kvalitetu i kvantitetu.

       Jednog dana, posle desetak godina, Nina je izašla ranije s posla da obavi neke privatne poslove. Žurno hodajući, dok je razmišljala šta sve treba da završi, slučajno joj je pao pogled na baštu jednog restorana, koja je bila puna, jer je bio divan prolećni dan. Ugledala je svoga kuma, u društvu mlađe ženske osobe.  Kad je postala sigurna da je to on, krenula je da mu se javi. Međutim, zastala je kad je videla da on nežno drži ruku  te žene i nešto joj šapuće, prislonivši usne na njeno uvo, ne primećujući nikoga oko sebe. Odmah joj je sve bilo jasno, jer se tako se ne razgovara sa koleginicom na pauzi za ručak.

       Osetila je probadanje u stomaku i ubrzan rad srca. Nekoliko minuta je stajala kao ukopana, a onda se brzo povukla i otišla kući. Nije bila u stanju ništa više da radi. Razmišljala je kako da postupi. Prvo je ispričala svom mužu, koji joj je rekao da tu odluku mora da donese sama, jer je u pitanju njena prijateljica i da niko nema pravo da se u taj odnos meša.

       Da li da joj kaže ili ne?

      Odlučila je da kaže. Nije mogla da podnese pomisao da Lena bude prevarena i ponižena, da joj se bilo šta radi iza leđa. Pozvala ju je da se vide nasamo i nežno, biranim rečima, ispričala šta je videla. Reakcija je bila burna, ali, bila je spremna na to i uspela je nekako da je umiri.

       Šta se dalje dešavalo? Lena se posvađala sa mužem, optužila ga za neverstvo, rekla od koga je saznala i zatražila razvod. Bura je trajala relativno kratko i za to vreme su se oboje smirili, razmislili i - pomirili. Shvatili su da se i dalje vole, da je to bila prolazna kriza, da su oboje krivi, jer su zanemarili jedno drugo. Odlučili su da nastave tamo gde su stali i da više ne dozvole da na njihovu ljubav padne prašina.

       A Nina? Oboje su bili ljuti na nju i ni jedno više nije želelo da ima bilo kakav kontakt, a kamoli nastavi prijateljstvo. Lena - zato što bi je uvek podsećala na tu neprijatnu epizodu, zbog koje je mogla da izgubi porodicu i što je jedini svedok njenog poniženja, on - zato što ga je izdala. Lena je čak je u poslednjem razgovoru rekla Nini da nije trebalo da joj kaže. Njega bi te bubice prošle, ona nikad ne bi saznala i sve bi bilo drugačije. Ovako, ima bolnu uspomenu i više nema prijateljicu.

       Poražena, slomljena, nesrećna, još uvek se pita da li je pogrešila što je rekla. Ne zna pravi odgovor. Da nije rekla, to bi bila prva neizgovorena stvar među njima. Rekla je i izgubila prijateljstvo. 

       Postoje istine koje mogu da povrede one koje volimo. Da li uvek treba sve reći?

       Da li voljenoj osobi treba ispričati svaki detalj sopstvene prošlosti, ako to nama više ništa ne znači?

       Da li roditeljima treba reći svaki naš problem, iako ni na koji način ne mogu da pomognu?

       Da li deci treba reći za svaku svađu između roditelja?

       I dalje se pitam, da li smo neiskreni ako nešto prećutimo?

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb