NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

"... Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela,
da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da ipak mnogo ostane ga meni."

Desanka Maksimović

Zaustavljeni trenutak

razmisljanka | 04 Oktobar, 2011 20:37

        Živimo svoju svakodnevnicu, svesni ili nesvesni trenutaka i događaja, kroz koje prolazimo žurno, jureći obaveze i grabeći kratkotrajna zadovoljstva u letu. To je rutina svakodnevnice, koja se ne zadržava u sećanju duže od onoga koliko traje. Uglavnom nam nedostaje vremena i za obaveze, i za odmor, i za zadovoljstva.

        Međutim postoje trenuci koje zauvek zapamtimo. Trenuci i situacije u kojima smo se zatekli kada se dogode krupni, iznenadni događaji. To su ili događaji u državi, odnosno svetu, ili lični. I jedni i drugi se tiču našeg života, mogu da promene našu sudbinu. Na žalost, najčešće su neprijatni.

        Svi su zapamtili gde su bili i šta su radili kad je počelo bombardovanje, kada se dogodio neki zemljotres koji smo osetili, kad je umro Tito, kad se desio Černobil, kad jave za smrtni slučaj u porodici. Poneko zapamti i trenutak kada u njegov život iznenada uđu neke lepe oči, ili blistavi, zavodljivi osmeh. To je taj zaustavljeni trenutak koji se pamti celog života.

        Krenula sam na službeni put u Hanover, na sajam CeBIT.  Let je bio zakazan za 13h. Beograd – Prag, Prag – Hanover. Nije bilo direktnog leta.

        Muž i deca su  me ispratili na aerodrom. Pošto se grupa okupila na vreme, pozdravili smo se oko 12h. Oni su krenuli kući, a ja sa grupom od desetak kolega prošla carinu i policiju i sela da popijemo kaficu pre poletanja. Pošto smo imali dovoljno vremena, otišla sam i da prošetam do free-shopa. Odjednom je među prodavačicama počelo komešanje i sašaptavanje. Nije mi bilo jasno šta se dešava.

        Bilo je to 12.marta 2003.godine. Neko je prodavačici javio da je bio atentat na premijera. Brzo sam se vratila kod kolega i rekla šta sam čula. Prvo su rekli da je to nemoguće i nastavili da piju kafu. Međutim, pošto smo iznad glave imali TV, svi su brzo shvatili da je vest tačna.

        Prva misao mi je bila da li je moja porodica stigla kući. Mobilni telefoni blokirani. Zovem muža uporno i na kraju mi se javi dete. Kaže, blizu su kuće, tata je izašao iz kola u prodavnicu. Vidim da nema pojma šta se desilo. Nisam smela da kažem preko telefona, samo sam rekla da uključe televizor čim dođu kući.

        Blokada aerodroma. Ja – na ničijoj zemlji. Nemamo nikakve informacije. Niko ne sme ništa da pita. Oko 18h pozovu nas da uđemo u avion. Tamo smo sedeli do 20:30, a onda su nam rekli da izađemo, svi letovi su otkazani. Na aerodromu su nas držali do 23h, da bi nam rekli da idemo kući i dođemo sutra u 6h ujutro, pa će videti šta će s nama i kako da nas prevezu do Hanovera, pošto su svi letovi popunjeni.

        Kad smo došli sutradan, rečeno nam je da mesta ima jedino u avionu za Amsterdam, tako da su nam napravili kombinaciju Beograd-Amsterdam-Prag-Hanover. Odleteli smo u Amsterdam, na taj ogromni tranzitni aerodrom, koji smo morali da pretrčimo, jer je let za Prag bio za pola sata. A onda smo u Pragu sedeli više od četiri sata, čekajući let za Hanover. Aerodrom mali, dosadan, nema šta da se vidi. Bar da smo u Amsterdamu bili toliko. Konačno kretosmo za Hanover. Tamo smo stigli u 22:30. Iscrpljeni, gladni, smoreni. I na kraju, jednom kolegi je izgubljen prtljag u tolikom putešestviju.

        Smestili smo se oko ponoći. Sutradan, na svakom štandu gde damo vizit-kartu, ili se predstavimo, pogledaju nas čudno, pitaju šta se desilo, a jedan Nemac je zacoktao, odmahujući glavom: “Ccc, bad situation, isn’t it?”. Gledam belo u njega i mislim se – dokle će mi više biti neprijatno da kažem odakle sam.

Preko satelita smo odgledali sve što se dešavalo ovde. Za tih šest dana, koliko smo bili tamo,  sve je bilo završeno. I sahrana, i Šilerova, i započela je Sablja… Vratili smo se u jednu drugu Srbiju.

        To je trebalo da bude jedan rutinski put, kao i mnogi pre njega, čije detalje više ne pamtim. Umesto toga, postao je zaustavljeni trenutak, čiji detalji će me zauvek pratiti.

Razmišljanja | Permalink | Komentari (41) | Trekbekovi (0)

Vratiću ti istom merom

razmisljanka | 04 Oktobar, 2011 07:00

Da li baš uvek treba vratiti istom merom?

Ne bih volela da me brani ovakav heroj.

Kako brižno gleda onaj flasterčić na ruci!

Humor | Permalink | Komentari (34) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb