NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

"... Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela,
da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da ipak mnogo ostane ga meni."

Desanka Maksimović

Ruke

razmisljanka | 16 Decembar, 2011 08:26

Krajem petnaestog veka, u malenom selu blizu Nirnberga, živela je porodica sa osamnaestoro dece. Osamnaestoro! Otac, po zanimanju zlatar, radio je i svoj i razne druge poslove, ne bi li porodici obezbedio bar dovoljno hrane. Uprkos takvoj, naizgled beznadežnoj, situaciji, dvojica od njegove starije dece imali su san. Obojica su želeli da slede svoj talenat za umetnost, ali su znali da otac ni jednog neće moći da pošalje u Nirnberg na Akademiju.

Posle mnogobrojnih razgovora, dva mladića napravila su dogovor. Bacaće novčić. Onaj ko izgubi, zaposliće se u obližnjem rudniku i svojom zaradom izdržavati brata dok pohađa Akademiju. Onda, kada taj brat završi studije, za četiri godine, izdržavaće drugog brata prodajom svojih umetničkih dela ili, ako je neophodno, takođe radom u rudniku.

Brat koji je dobio, Albreht Direr, otišao je u Nirnberg, a drugi brat, Albert, sišao je u opasni rudnik i u naredne četiri godine finansirao brata, čiji je rad bio senzacionalan. Albrehtovi duborezi i ulja bili su daleko bolji nego radovi većine profesora, a počeo je i da zarađuje značajne honorare.

Kada se mladi umetnik vratio u svoje selo, porodica Direr je priredila svečanu večeru da proslave Albrehtov trijumfalni povratak kući. Na kraju obeda, Albreht je održao zdravicu u čast svog voljenog brata, za godine žrtvovanja, koje su omogućile da ispuni svoje ambicije. Njegove završne reči bile su: "A sada je, Alberte, blagosloveni brate moj, tvoj red. Sada ti možeš da ideš u Nirnberg da slediš svoj san, a ja ću brinuti o tebi."

Suze su se slivale niz Albertovo bledo lice, tresao je pognutom glavom i jecajući ponavljao: "Ne... ne... ne... ne..."

Konačno je ustao, obrisao suze sa lica, pogledao duž stola lica koja je voleo i onda, držeći svoje ruke blizu desnog obraza, rekao meko: "Ne, brate. Ne mogu ići u Nirnberg. Suviše je kasno za mene. Pogledaj... Pogledaj šta je četiri godine u rudniku učinilo mojim rukama! Kosti u svakom prstu su bile polomljene najmanje jednom i odnedavno imam takav artritis u desnoj ruci, da čak ne mogu da držim čašu da uzvratim tvoju zdravicu, a kamoli da crtam delikatne linije na pergamentu ili platnu perom ili četkicom. Ne, brate..."

Jednog dana, iz poštovanja prema Albertu, za sve što je žrtvovao, Albreht Direr je brižno nacrtao ruke svoga brata, sa spojenim dlanovima i tankim prstima uperenim prema nebu. On je ovaj božanstveni crtež jednostavno nazvao "Ruke", ali ceo svet je skoro odmah otvorio svoja srca prema ovom remek delu i nazvao Albrehtov zalog ljubavi "Ruke koje mole" (The Praying hands).

 Albreht Direr (1471 - 1528)

Oko 500 godina je prošlo. Stotine majstorskih portreta, skica, duboreza i bakroreza nalaze se u svakom velikom muzeju sveta, ali je čudnovato da većina ljudi poznaje samo ovo delo Albrehta Direra. Original dela nalazi se u muzeju Albertina u Beču.

Sledeći put kada vidite kopiju ove dirljive slike, odvojite malo vremena da bolje pogledate. Neka to bude vaš podsetnik da niko, baš niko, nikada, ne može da uspe sam.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb