NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

Pridružujem se današnjoj težnji na blogu za savršenim životom, dostizanjem vrhova, izbegavanjem osrednjosti, Lileta i FB, farbanjem bloga...

Evo malog doprinosa ovom vedrom blogerskom danu.

Odlike savršenog muškarca:

Nikad ne izbegava peglanje

Uvek ide u nabavku

Nikad vas ne stiska na pogrešan način

Pruža hiljade razloga da ga volite

Uvek je tu da obavi prljave poslove

Ne usteže se da klekne i čisti

Da li takvi postoje? Jeste li upoznale nekog? Gde još rastu, sem u mašti?

        Ivo Andrić je rekao da je čoveku malo potrebno da bude srećan, ali najčešće mu upravo to malo nedostaje.

        Svi je želimo, prizivamo, čekamo, molimo se za nju, plašimo se kad je imamo da je ne izgubimo, često je i nismo svesni. Ponekad ne prepoznamo trenutak kada nam sudbina, Bog, slučajnost pošalju sreću na put. Prođemo, ne osvrnuvši se. A to je možda bio jedinstveni trenutak, koji menja tok života, poslednji deo slagalice koji formira sliku života kakav želimo.

        Da li ste doživeli trenutak kada se sve složilo, kada ste doneli pravu odluku? Kada ste se odlučili za pravu ljubavnu vezu, za pravi posao, pravi postupak? Ili su vam prave stvari promakle, pa ste tek naknadno to uočili? Da li vam se pružila nova prilika? Da li je moguće dobiti drugu šansu?

        Stari Grci su učili svoju decu da ih sreća ne čeka, da je potrebno uočiti i iskoristiti trenutak u kome se pojavila prilika. To se vidi u mitu o Kairosu, grčkom bogu srećnog trenutka, koji se pojavljuje jednom u životu.

        Kairosa su predstavljali kao mladića koji je, osim jednog čuperka koji mu je visio preko čela, imao obrijanu glavu. Dobro namazan maslinovim uljem, potpuno nag, nečujno i hitro se kretao među ljudima, pružajući im priliku da ga, kad se približi, uhvate za čuperak. Ako bi taj trenutak bio propušten i osoba zgrabila Kairosa za ruku ili nogu, on bi se, zahvaljujući ulju, lako izmigoljio i pobegao. Pravi trenutak u kome je nekome pružena šansa da reaguje, odvaži se i deluje - prošao je jednom zauvek. Samom svojom pojavom Kairos poziva na budnost, oprez i odvažnost.

        Ovaj mit ima mnogo dublje značenje. Oni koji zaobilaze probleme, koji su plašljivi, koji se boje promene, ne mogu da uhvate Kairosa. Izazovni čuperak na njegovoj glavi pruža mogućnost, ali jedino od čoveka zavisi hoće li je iskoristiti. On sam mora da bira. Ako pokuša, ima šanse za uspeh, ali ako odluči da ne rizikuje, nikada neće uhvatiti božanski trenutak.  Kairos provocira, izaziva čoveka da ćini hrabra i smela dela, da voli, da se žrtvuje za druge... Zato mu čuperak pada niz lice i može se uhvatiti samo spreda, što simbolizuje suočavanje.

        Moramo biti spremni da se suočimo sa izazovima koje pred nas postavlja život. Jedino tako imamo mogućnost da pobedimo sebe i prevaziđemo vlastita ograničenja. Svaki put kad se čovek osmeli da se suoći s nečim novim, on postaje pobednik, bez obzira da li je izgubio ili pobedio... Jer, dobio je bitku najtežu od svih - pobedio je samog sebe, svoje strahove i ograničenja.

        Za sve velike i male stvari u životu potreban je upravo JEDAN TRENUTAK. U njemu se poajavljuje Kairos i daje mogućnost pobede i poziva da istinski živimo. Za takve trenutke vredi živeti, ostalo nestaje u senci zaborava. Jedan časak sa Kairosom, trenutak u kome smo istinski živeli, vredniji je od celog života bez njega. U tom trenutku smo dotakli večnost.

       Možda baš sada iznad nas preleće Kairos, tražeći Odvažne. Uhvatimo ga za čuperak, možda je tu upravo zbog nas.

(Inspirisano knjigom Pavla Ugrinova "Bez ljubavi", o čoveku koji je propustio tri srećna trenutka.)

Poljubac je susret najlepši na svetu.

Predaja duše, dodir daha, senzualnost, strast, zanesenost, intimnost, čudo nad čudima, stapanje, uzimanje, davanje, ekstaza, gubitak sebe, gubitak osećaja telesnog, savršenstvo ljubavnog zanosa ...

Željen, sanjan, neopisiv, pesmom opevan, nepresušan izvor inspiracije umetnika.

Kako su ga videli umetnici?

Najlepše viđenje poljupca dali su Gustav Klimt i August Roden, svaki na svoj način.

"Poljubac"  Gustava Klimta

Deluje kao da su izlovani i nesvesni sveta oko sebe, stopljeni, u utišanim bronzanim tonovima.  Sve je zlatno i cvetno i lako, kako samo prvi poljubac može biti.

"Poljubac" Augusta Rodena

Lica im se ne vide, kao da su oboje potpuno izgubljeni u pokretu i spajanju. Kažu da, kad se skulptura osvetli na odgovarajući način, oni izgledaju kao da dišu, kao da nastavljaju pokret u kom su ulovljeni. Kako je moguće da kamen daje ovako vrele nijanse?

Taj prvi poljubac tvoj

skrio se zauvek tu,

negde u mojim grudima

i čitav život moj

prati me, čuva me

kad god je najteže.

        Koliko smo spremni da se žrtvujemo?

        Koliko smo spremni da činimo?

        Koliko smo spremni da pomognemo?

Zašto se žrtvujemo? Zašto činimo? Zašto pomažemo?

Iz ljubavi?  Obaveze?  Dužnosti?  Koristi?  Straha? 

        Žrtvovanje, činjenje, pomaganje, podrazumevaju davanje sebe, odricanje, naporan rad, prećutkivanje, potiskivanje osećanja, poslušnost, gaženje principa, laganje, šta sve ne…        

        Šta očekujemo?  Ljubav, zahvalnost, poštovanje, reciprocitet, korist, ništa…

       Zbog koga i za koga?  Za decu, svoju ljubav, prijatelje, roditelje, rođake, pretpostavljene …

        Da li to radimo samo kad  neko traži od nas?

        Kada to radimo i kad nam ne traže?

        Davno sam čula priču o majci koja je, kad se razvela, ceo svoj život posvetila ćerki, koja je tada bila mala. Zanemarila je do tada uspešno razvijanu karijeru, zanemarila je prijatelje, rodbinu, sve kontakte svela na minimum. O svom privatnom životu nije ni razmišljala. Nije dozvolila ni jednom muškarcu da joj se približi, odbijala je pozive za izlaske sa prijateljicama. Stvorila je jedan mali, savršeni svet, u koji niko nije imao pristupa. Potpuno se odrekla svega, svojih potreba, osećanja, ljubavi. Žrtvovala je svoj život za dobro deteta. Za dobro koje je ona odredila.

        Kad je devojčica odrasla, počela je da izlazi i sve manje vremena je provodila kod kuće.  Majka je počela prvo diskretno da prigovara, onda je prigovaranje preraslo u prepirke, a potom i u svađe. Devojka nije mogla da izdrži taj pritisak i nije više imala strpljenja da objašnjava. Da stalno ponavlja iste rečenice. Postala je gruba, a onda je počela da ćuti. Nije više želela da ulazi u besmislene rasprave.

        Tada je nastupio najgori period. Majka je počela da joj prebacuje sve što je ikada za nju učinila. Nabrajala je sva odricanja, žrtve, posvećenost. Ćerka joj je bila kriva što je usamljena, što nema prijatelje, što se nije ponovo udala, a mogla je... Osećala se prevareno, izdano. Pošto nije imala prijatelje, pisala je anonimno pismo psihologu jednog časopisa i dobila kratak odgovor: "Učinili ste žrtvu za svoju ćerku koju ona nije tražila, koja joj nije bila potrebna i s kojom ne zna šta će."        

         Gde je granica žrtvovanja?      

        Mnogi ne razmišljaju o tome. Često činimo i žrtvujemo se više nego što je to neophodno, kad nam ne traže. Naši voljeni ponekad postanu robovi naše brige, ne znaju šta će s njom. A nije istina da ništa ne očekujemo. Jer, kad oni kojima smo poklonili tu pažnju ne pokažu očekivanu zahvalnost i poštovanje, mi se ljutimo, osećamo se prevareno, nezadovoljno.

        Kada u ljubavnoj vezi jedna strana stalno popušta i ugađa onoj drugoj, želeći da se ne naljuti i misleći da će je više voleti, plašeći se rastanka, pada u dvostruki očaj kada se veza okonča. Pada u očaj zbog saznanja šta je sve učinila, a nije dobila ništa.   

        Nezadovoljstvo se meri količinom žrtvovanja.                                                  

        Da li bi roditelji trebalo da čine za decu više od onoga što im je potrebno?  

        Da li kad pomažemo prijatelju imamo očekivanja da nam to bude vraćeno?

        Da li kad se žrtvujemo za svoju ljubav očekujemo da će nas više voleti?

        Ako nešto činimo dobrovoljno, nemamo pravo da prebacujemo onome za koga smo to učinili.  

        Ako činimo zato što je nešto traženo od nas, moramo biti spremni da to neće biti vraćeno.

        Treba da budemo iskreni prvo prema sebi, da spoznamo svoja očekivanja, da bismo sačuvali lepe odnose, prvenstveno sa onima do kojih nam je najviše stalo. Možda to zvuči sebično, ali je pošteno i prema sebi i prema dugima. Svi mi teorijski znamo kako treba i šta treba misliti, govoriti, raditi. Da li baš uvek postupamo tako?

Gustav Klimt - Mother and Child

Posvećeno Merkur, povodom članka Definitivno opredeljenje.

Pokret za dokolicu i slobodno lenčarenje u osnivanju preliminarno predstavlja ideju za koju se zalaže i smernice za budući nerad.

Program ima samo jedan član.

Ovo je najpogodnije okruženje  za  sastanke i realizaciju Programa. 

Obavezni sadržaj

Pristupnica: napraviti sladoled po receptu Sanjarenja.

Ideja dokolice i slobodnog lenčarenja je zaživela ovde, a tu će i ostati. Svaka sugestija je dobrodošla.

       Da li uvek sve treba da kažemo?

       Da li smo neiskreni ako nešto prećutimo?

       Da li je prećutkivanje laž?

Razmišljam o tome na primeru dve najbolje drugarice, da ih nazovemo Nina i Lena. Upoznale su se kad su krenule u gimnaziju, a posle su zajedno i studirale. Njihovo druženje je preraslo u pravo prijateljstvo, bezrezervno i iskreno. Nije bilo tajne koju jedna drugoj nisu mogle da povere, nije bilo problema koji zajedno nisu mogle da reše, nije bilo nesporazuma da ne nađu kompromis i ojačaju svoje prijateljstvo. Prijateljstvo takvo da su razgovarale i ćutanjem.

       Naravno, obe su se zaljubljivale, imale duže ili kraće veze, jedna drugoj bile rame za plakanje. Na drugoj godini fakulteta, Lena je upoznala mladića koga je zavolela kao ni jednog do tada. Ljubav je bila obostrana i, odmah po diplomiranju, odlučili su da se venčaju. Kuma im je, naravno, bila Nina. Bilo joj je drago što je njena prijateljica srećna, radovala se kao što se čovek raduje svojoj sreći. Jedino joj je bilo malo žao što se udaje tako mlada, a još nisu ispričale sve devojačke priče, izludovale provode i letovanja, obišle Pariz i Rim zajedno. Tešilo je što je videla nepomućenu sreću kod oboje i to je bilo dovoljno da bude srećna i ona. Pošto su zajedno studirali i družili se, i on je postao njen prijatelj.

       Godine su prolazile. U međuvremenu je i Nina srela ljubav svog života i udala se. Lena je bila presrećna u braku, dobili su dvoje slatke dečice, družili su se porodično i njihovo prijateljstvo je samo dobilo na kvalitetu i kvantitetu.

       Jednog dana, posle desetak godina, Nina je izašla ranije s posla da obavi neke privatne poslove. Žurno hodajući, dok je razmišljala šta sve treba da završi, slučajno joj je pao pogled na baštu jednog restorana, koja je bila puna, jer je bio divan prolećni dan. Ugledala je svoga kuma, u društvu mlađe ženske osobe.  Kad je postala sigurna da je to on, krenula je da mu se javi. Međutim, zastala je kad je videla da on nežno drži ruku  te žene i nešto joj šapuće, prislonivši usne na njeno uvo, ne primećujući nikoga oko sebe. Odmah joj je sve bilo jasno, jer se tako se ne razgovara sa koleginicom na pauzi za ručak.

       Osetila je probadanje u stomaku i ubrzan rad srca. Nekoliko minuta je stajala kao ukopana, a onda se brzo povukla i otišla kući. Nije bila u stanju ništa više da radi. Razmišljala je kako da postupi. Prvo je ispričala svom mužu, koji joj je rekao da tu odluku mora da donese sama, jer je u pitanju njena prijateljica i da niko nema pravo da se u taj odnos meša.

       Da li da joj kaže ili ne?

      Odlučila je da kaže. Nije mogla da podnese pomisao da Lena bude prevarena i ponižena, da joj se bilo šta radi iza leđa. Pozvala ju je da se vide nasamo i nežno, biranim rečima, ispričala šta je videla. Reakcija je bila burna, ali, bila je spremna na to i uspela je nekako da je umiri.

       Šta se dalje dešavalo? Lena se posvađala sa mužem, optužila ga za neverstvo, rekla od koga je saznala i zatražila razvod. Bura je trajala relativno kratko i za to vreme su se oboje smirili, razmislili i - pomirili. Shvatili su da se i dalje vole, da je to bila prolazna kriza, da su oboje krivi, jer su zanemarili jedno drugo. Odlučili su da nastave tamo gde su stali i da više ne dozvole da na njihovu ljubav padne prašina.

       A Nina? Oboje su bili ljuti na nju i ni jedno više nije želelo da ima bilo kakav kontakt, a kamoli nastavi prijateljstvo. Lena - zato što bi je uvek podsećala na tu neprijatnu epizodu, zbog koje je mogla da izgubi porodicu i što je jedini svedok njenog poniženja, on - zato što ga je izdala. Lena je čak je u poslednjem razgovoru rekla Nini da nije trebalo da joj kaže. Njega bi te bubice prošle, ona nikad ne bi saznala i sve bi bilo drugačije. Ovako, ima bolnu uspomenu i više nema prijateljicu.

       Poražena, slomljena, nesrećna, još uvek se pita da li je pogrešila što je rekla. Ne zna pravi odgovor. Da nije rekla, to bi bila prva neizgovorena stvar među njima. Rekla je i izgubila prijateljstvo. 

       Postoje istine koje mogu da povrede one koje volimo. Da li uvek treba sve reći?

       Da li voljenoj osobi treba ispričati svaki detalj sopstvene prošlosti, ako to nama više ništa ne znači?

       Da li roditeljima treba reći svaki naš problem, iako ni na koji način ne mogu da pomognu?

       Da li deci treba reći za svaku svađu između roditelja?

       I dalje se pitam, da li smo neiskreni ako nešto prećutimo?

       Ostavila si me i otišla svojim putem.

       Mišljah da ću tužiti za tobom i postaviti u svome srcu tvoju usamljenu sliku, protkanu u zlatnoj pesmi.

       Ali, avaj, moje zle sudbe, vreme je kratko.

       Mladost prolazi godina za godinom; proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija nežni cvet, a mudrac me opominje da je život samo kap rose na lotosovom listu.

       Treba li sve to da propustim i da samo blenem za onom jednom što mi okrenu leđa?

       To bi bilo i grubo i ludo; jer je vreme kratko.

       Hodite, moje kišne noći, pljuskajući nogama; osmehni se, moja zlatna jeseni; hodi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji poljupce tvoje.

       Hodi i ti, i ti, i ti!

       Dragi moji, znate da smo smrtni. Pa je li mudro kidati srce zbog jedne, koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

       Slatko je sedeti u uglu i razmišljati i pevati da ste mi vi ceo svet.

       Hrabro je poželeti sreću svome bolu i biti rešen, ne dopustiti nikome da te teši.

       Ali jedan nov lik gleda kroz moja vrata i podiže svoje oči k mojima.

       Ja mogu samo svoje suze da utrem i da izmenim melodiju svoje pesme.

       Jer je vreme kratko.

Rabindranat Tagore

Možda će izgledati čudno što se ja osvrćem na srpski fudbal, ali, kad oni mogu tako da igraju, mogu i ja da se osvrćem.

O domaćem prvenstvu neću reći ni reči. Prvo, i ne postoji takva reč koja bi to opisala, drugo, to je prljav veš koji nećemo da iznosimo iz kuće.

Osvrnula bih se na međunarodne utakmice, a osvrt se odnosi i na klupski i na reprezentativni fudbal. Ovo "reprezentativni" se odnosi na igru reprezentacije.

Nije mi jasna ta pomama i euforija pred svaku utakmicu, posle toliko godina razočaranja, izneverenih nada, izgubljenih premija na kladionicama... Nije lako biti srpski navijač. Ja mislim da bi naši navijači trebalo da dobiju orden k'o tanjir za picu, za svoju vernost, upornost, strpljenje, izdržljivost, posvećenost, kratko pamćenje... Posle dva dana sve zaborave i sa istim žarom nastave da dolaze na Marakanu, biju put dalekih gradova, trpe batine, sve u nadi da će doživeti da ljubimci bar jednom pobede. 

A ljubimci, to su preispoljni cmizdravci, bez obzira protiv koga igraju.  Ako smo domaćini, goste optužuju da imaju paklene namere, posebne motive, manje povređenih, veće premije, čvršću odbranu, mekše lopte, robusne pojedince, homogenog selektora, dva korektora...

Ako gostujemo, sve je protiv nas: paklena publika, tmurno nebo, mekan teren, strani jezik, čvrsta odbrana, sudija, kržljava trava, južni vetar, neslana supa, tesne gaće...

Naše pripreme su uvek spektakularnije od naših igara, uz svesrdnu pomoć štampe, radija i TV. Svenarodno oplakivanje povreda, opšta zabrinutost zbog njihovih privatnih problema, psihičko ulepšavanje, fizičko doterivanje, intelektualno usavršavanje (po mogućstvu kolektivna poseta pozorištu), taktičko rihtanje..., da bi se na kraju u ekipi našli tekući, bivši i pokoji rezervni igrač.

Prema mišljenju selektora i njegove stručne svite, protivnička ekipa je uvek sastavljena od samih supermena, tako da možemo očekivati da uskoro traže od UEFA da nam dozvoli da igramo sa osamnaest igrača, kako bismo uspostavili bar približno isti odnos snaga.

Dok mi izmišljamo i preživljavamo razne drame, naši protivnici ne održe ni jedan zajednički trening.  Kad igramo u gostima, naši igrači su prava radost za njihovu publiku i fudbalere. Kad igramo kod kuće, samo za njihove fudbalere. Kad bi zalivali travu na Marakani suzama naših vernih navijača, izrasla bi toliko da se ni semafori ne bi videli.

Posle dva dana, sve se zaboravi i krene se iz početka, opet uz pomoć štampe, radija, TV. Kreću kvalifikacije za nešto, pa brinemo u kojoj grupi ćemo biti, ko će nam biti protivnik (kao da za nas postoji lak protivnik), da li će na vreme stići "stranci" (kao da od njih ima neke vajde), kakvo li će biti vreme (za nas je uvek nepovoljno, a njima odgovara)...

Posle iscrpnih analiza prethodnog debakla, ustanovi se nepobitan razlog, koji se efikasno otkloni i iscrpljenim navijačima se serviraju nova obećanja i ulivaju lažne nade da ćemo sledeći put sigurno pobediti i napuniti mrežu tim autsajderima i diletantima. Jesmo li mi fudbalska sila, ili nismo?!

Pravo značenje reči...

Ljubav

Tuga

Nevinost

Rastanak

Bol

Samoća

Poštovanje

Samilost

Prijateljstvo

Muzika

Strpljenje

Spasen

Najbolji prijatelji

Božanstveno

"Život ne znači čekati da oluje prođu... Život znači naučiti kako plesati na kiši."

Mika Antić je rođen 1932.godine u Mokrinu. Za sebe je govorio:

"Bio sam normalno dete, boksovao sam, za mene je poezija bila koještarija. Dugo sam mislio da to pišu samo oni koji su ćaknuti, udareni."

Umro je 1986.godine u Novom Sadu.

Uoči smrti, diktirao je sledeće reči:

"U celom svetu kad pišu bajke - bio jednom, bilo jednom, uveravaju te da je to istina.

Jedino u Zakavkazju počinju bajku:

Bilo jednom, a možda i nije bilo.

Ti veruj ako hoćeš, a možda i ne moraš.

Kad je reč o meni - stvar treba završiti zakavkaski:

"Bio jednom, a možda i nije bio..."

Uoči smrti, Dudi iz komšiluka ostavlja pismo:

"Dudo,

kad me iznose, neka pročitaju "Besmrtnu pesmu". A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira "Piro manđa korkoro". Niko ne sme da mi drži govor."

U "Politici" od 28.juna pesnik Branislav Petrović štampa svoju pesmu:

MIROSLAVU MIKI ANTIĆU U SPOMEN

     "Dogodio se jednom na zemlji Miroslav Mika Antić.

       Na svetoj vojvođanskoj zemlji pesnik sveta.

       Gospon Mika Garavih sokaka, Mika Bači iz široke Bačke, paor i čoban iz ravnog Banata, filozof i bećar iz kićenog Srema, ciganski knez, ružokradica, poslednji vojvoda Vojvodine.

       Nikad ga ne videh bez konja i sokola: konj da ga pronosi po banatskim pustama, sokol da mu zvezdu padalicu, iznad Mokrina, lovi i ulovi.

       Pa kad ono zabasamo u vetrenjače, u napuštene mlinove, u razbojnička svratišta, pa kad svi poviču DI SI BRE MIKO, a onda Mika Antić postaje harmonika,

       postaje ćemane, postaje bas,

       postaje truba, postaje tambura,

       postaje vino, postaje cveće na stolu,

       a onda Mika bude kralj,

       bude Li Tan Po, bude Katul,

       bude Vijon, bude Ljermontov,

       na momente grk k'o Jakšić, a opet

       da ga na ranu priviješ, k'o Desanku.

       Dogodio se jednom na zemlji Mika Antić, živo čudo u čuđenju neprestanom.

       Na svetoj vojvođanskoj zemlji.

       Dobar vetar, kapetane, kapetane, gospon Miko, bre.

       Dobre i rodne nebeske njive, ej bre Miko, Miko Bači.

       Do viđenja, Miko, kišo zlatonosna, oj bre Miko, čovečino. Pa pppputuj bbbbrat Miko, vvvvojvodo Vojvodine."

A Besmrtna pesma počinje ovako:

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

U spomen besmrtnom pesniku.

 Što da se lažemo?! Nama je jedini cilj u životu da se udamo.

Koliko se samo trudimo oko muškaraca! Sve što radimo, radimo da njima skrenemo pažnju i da im se dopadnemo. Naravno da to nikada ne bismo priznale, ni sebi ni drugima. Uvek ćemo reći da se mi tako bolje osećamo, da upravo tako hoćemo.

To počinje još u vrtiću, dok nam mama, još sanjivima, raščešljava kosicu, pravi kikice, vezuje gumicom za tegle, stavlja mašnice, a ono boli do suza. U sred zime nosimo suknjice i haljinice, bodi majice, cipelice. Sve da bismo bile lepe i popularne. A oni, dođu raščupani i krmeljivi i još nas čupaju za te iste kikice. Kasnije, kroz školovanje, isto. Mi se sve više trudimo, oni nas sve više maltretiraju. Više ih zanima da razmenjuju sličice, nego da primete koliko smo se trudile da im se dopadnemo.

A tek horor kad odrastemo! Kojim mučenjima se izlažemo samo da GA upecamo. Dobrovoljno trpimo bolne tretmane, izgladnjujemo se, trošimo prava mala bogatstva na garderobu, lomimo noge na štiklama, stavljamo implante gde god mogu da se stave, odričemo se silnih zadovoljstava.

A oni - opušteno! Uživaju u životu. Ne brinu ni jednu brigu, koja je za nas od životne važnosti. Ne brinu da l' su zarasli, raščupani, ugojeni, neobrijani. Gledaju fudbal, piju pivo, nose jedne farmerke nedelju dana, čačkaju nos na semaforu, srču kad jedu supu ... Ponosno šetaju svoje dlakave noge, ne brinu da li im je isflekana majica.

Sve mi to, sirote, vidimo, ali, ostati neudata?!? Neee! Bolje raspuštenica, nego usedelica. Tako je majka savetovala moju drugaricu. Svi su oni isti, zato nemaš šta da biraš. Udaj se za prvog koji pristane, posle ćemo mi njega dovesti u red.

Kad odluče da se ožene, ti gadovi se pritaje jedno vreme i rade sve ono što očekujemo od njih. Svaku laž koju nam serviraju, čak i neulepšanu, mi progutamo još u vazduhu. Samo da se udam, samo da se udam! Ne mogu više da trpim pitanja i značajne poglede rodbine i komšiluka. Da slušam potuljeni šapat kad prođem, a u ušima mi odzvanja "usedelica, usedelica...".

I, kad konačno ostvarimo taj cilj, šta dobijemo?

Dobijemo biće koje po ceo dan pilji u televizor, čita novine, razbacuje stvari po kući, spava po celo popodne, obožava svoj automobil, padne u krevet kad mu procuri nos, uveče izlazi s drugovima u kladionicu, ne voli operu i da ne nabrajam... Od žene očekuje da besprekorno brine o kući, deci, da uvek sprema maštovita jela (koja nikad ne mogu biti kao mamina), da plaća račune, da svekrvu zove "mama", da ume da obavlja sitne popravke, da ćuti dok ne dobije reč, da ga ne bruka pred rodbinom, da uvek bude raspoložena i spremna na bračne dužnosti i da ne nabrajam...

Zašto, zašto ta nepravda?! Zašto oni da biraju, a mi da čekamo da budemo izabrane? Zašto se i priroda poigrala s nama, da oni ponosno stoje i piške gde ima padne na pamet, a mi moramo da čučimo k'o kokoške?

"... Ali, ispričaću ti priču o talasu i steni. To je stara priča. Starija od nas. Slušaj. Bio jednom jedan talas, pa voleo jednu stenu negde u moru, recimo u zalivu u Kapriju. Šumeo je i udarao oko nje, ljubio je dan i noć, grlio je svojim belim rukama. uzdisao je i plakao i preklinjao da mu dođe, ljubio je i burno jurišao na nju i podlokavao je pri tom polako; i jednog dana, sasvim podlokana, ona popusti i padne mu u naručje.

I odjednom, stena više nije bila za to da se oko nje igra, da se ljubi i da se žalosti oko nje. Ona je bila samo komad kamena na morskom dnu, nestala u moru. Talas se oseti obmanut i prevaren, pa potraži drugu stenu."

     Bio jednom jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. Sasvim se povukao u svoju dušu i mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet je za njega bio izgubljen, nije više gledao plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije više žuborio, harfa mu nije zvučala, sve je bilo potonulo, i on je postao siromašan i jadan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je kudikamo više želeo da umre i propadne, nego da se odrekne lepe žene koju je voleo. Tad je osetio kako je ljubav sažegla u njemu sve drugo, pa je postala silna i vukla i vukla, i lepa žena je morala poći za njom; došla je, a on je stajao raširenih ruku da je privuče sebi. Ali kad je stala pred njega, bila se sasvim preobrazila i on je s jezom osetio i video da je sebi privukao sav izgubljeni svet. Ona je stajala pred njim i predala mu se, a nebo i šuma i potok, sve mu je to u novim bojama dolazilo u susret, sveže i divno, pripadalo je njemu, govorilo je njegovim jezikom. I umesto da pridobije samo jednu ženu, on je držao ceo svet na grudima, i svaka zvezda sa neba žarila se u njemu i iskrila slast kroz njegovu dušu.

Voleo je i pri tom našao sebe samog.

A većina voli da bi pri tom sebe izgubila.

Herman Hese

Gustav Klimt  -  Zagrljaj (The Hug)

 "Ne plači kad si sam. Plači samo onda kad te neko gleda i sluša." (D. Radović)

Šta će ovaj slatki mališa biti kad poraste?

Glumac, političar, fudbaler?

Kada žena kaže NE, to znači MOŽDA, kada kaže MOŽDA, to znači DA.

Kada političar kaže DA, to znači MOŽDA, kada kaže MOŽDA, to znači NE.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Grad večne ljubavi
• Pogled s prozora
• Prozor
• Za anaM - da mrda
• Definicije
• Voleo bih - oslikano
• Par saveta za 2012.
• Kajanje
• Drago kamenje - ametist
• Jutarnja kafa

• Pesme [5]
• Lepo [16]
• Drago kamenje [7]
• Razmišljanja [17]
• Generalna [7]
• Putovanja [5]
• Opušteno [7]
• Humor [17]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom