NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

"... Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela,
da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da ipak mnogo ostane ga meni."

Desanka Maksimović

Drago kamenje - tirkiz

razmisljanka | 19 Oktobar, 2011 18:28

Verovanje u uticaj dragog i poludragog kamenja i plemenitih metala na ljudsku sudbinu vuče korene iz davnih vremena. Čovek je oduvek izrađivao amajlije i talismane, kojima je pokušavao da privuče pozitivne uticaje i otera negativne.

U astrologiji se svakoj planeti i sazvežđu pripisuje određeni dragi kamen ili plemeniti metal, koji odražava određene osobine u skladu sa pojedinim horoskopskim znakom. Pravilno izabrano drago kamenje može ne samo doneti sreću onome ko ga nosi, već i zaštiti od negativnih uticaja.

TIRKIZ se koristi za pravljenje nakita od kad postoji ljudska civilizacija. Najstariji nakit na svetu je od tirkiza. Da je spadao u omiljeno drago kamenje, govori i činjenica da su ga kraljevi nosili na svojim krunama, kao zaštitu od loših uticaja.

 

Reč tirkiz je francuskog porekla. Evropski trgovci su ga prvi put otkrili u turskim bazarima, pa doslovno tirkiz - pierre tourques, u prevodu znači turski kamen, iako su ga Turci kupovali u persijskim rudnicima.

Tirkiz može biti delimično proziran ili neproziran, sa bojom koja je u opsegu od svetlo do tamno plavičaste ili zeleno-plave. Često je prošaran i ponekad ima tamne mrlje. Može da se desi da ima žile matriksa koji prolazi kroz kamen. Matriks je kamen koji okružuje tirkiz. Fini šavovi matriksa formiraju šare koje podsećaju na paukovu mrežu. Najcenjeniji tirkiz je ujednačeno srednje plav, bez matriksa i sa mogućnošću velikog sjaja, do kojeg se dolazi poliranjem.

  

Za mnoge drevne narode tirkiz je bio simbol spajanja zemlje i neba - Tela i Duše i bio je poštovan kao jedan od najmoćnijih talismana. Šekspir u "Mletačkom trgovcu" pominje tirkizni prsten, kao simbol neba i zemlje, koji donosi napredak i uspeh.

Brojna su verovanja vezana za tirkiz.

Veruje se da čuva imovinu i da je to kamen koji čuva dobro zdravlje. Takođe se veruje da tirkiz štiti od urokljivih očiju i da može da otera negativnu energiju. Pozitivno utiče na rešavanje konfliktnih situacija, otklanja depresiju, uliva hrabrost, jača prijateljstvo, donosi dobre snove. Ovaj kamen je simbol radosti života i bogatstva, pa je kao poklon idealan, jer izražava najlepše želje. Smatra se da donosi sreću i dobro zdravlje kada ga dobijemo na poklon s ljubavlju.

Smatralo se da boja tirkiza bledi kada je vlasniku ugrožen život ili je bolestan, a kada opasnost prođe, povrati svoju intenzivnu boju.

Vezuje se za horoskopski znak Strelac, jer je srećan kamen za konjanike.

Ne valja nositi tuđ tirkiz jer, veruje se, na njemu ostaje i sudbina onoga ko ga je nosio.

Da li drago kamenje zaista ima uticaja na ljudsku sudbinu, ili je to samo sujeverje? Da li je nošenje amajlije sujeverje?

Kada čujemo da nešto valja ili ne valja raditi, kada čujemo da nešto može da pomogne ili odmogne, da li samo odmahnemo rukom, ili se zamislimo i pomislimo "Šta ako je to tačno...?".

 

Zamišljam blogere

razmisljanka | 19 Oktobar, 2011 08:33

Pošto dobih zadatak, pokušaću da razmišljam i zamišljam pojedine blogere, koji su mi se isprofilisali u glavi na osnovu svojih postova i komentara.

MERKUR čarobno hvata trenutke svakodnevnice, o kojima neko možda ne bi ni razmišljao. Od daška vetra, polenovig praha, mirisa dunje ume da napravi poeziju u prozi. Ona čuje leptira u letu. Zamišljam je kao ovu Moneovu sliku.

ROKSANU zamišljam kao racionalnu i otresitu osobu, koja čarobno slaže reči u neverovatne stihove, kojima dodiruje najtananija osećanja. Možda zvuči kontradiktorno, ali tako je vidim. Žena koja zna šta hoće. Zbog svega toga, obavijena je velom zagonetnosti kao:

ANAM doživljavam kao osobu vedrog duha, sa smislom za humor koji mi apsolutno leži, tako da unosi vedrinu svakom svojom rečenicom. Vidim je kao dobrodušnu i pozitivnu osobu, koja i kad se ljuti,  izgleda šarmantno.

CICILLY zamišljam kao raspevanog i nasmejanog devojčurka, obasjanog suncem. Mislim da i kad ima probleme, rasteruje ih osmehom. Zrači optimizmom.

 

UNAJEDINA je žena borac za pravdu. Uvek ide na prvu loptu, a kasnije razmišlja o posledicama. Neustrašiva u odbrani svojih stavova, ne plaši se rizika. Ima dobru dušu, ali ne voli da se to zna. Vidim je kao Jovanku Orleanku.

PRIČALICA je božansko biće, koje ne zna šta znači ljutnja. Obavijena je takvom blagošću, da je ja zamišljam ovako:

MIMCHE je slatka malena, čiste duše, premudra za svoje godine, koja stalno nešto mudruje i voli da peva. Zamišljam je kao malo, slatko anđelče.

CASPER je nežna i prefinjena, dobri duh u potrazi za dugom.

MANDRAK je mudrac i čarobnjak. Iako je otkrio lik onom brkatom slikom, zamišljam ga u skladu sa nikom.

ŠUKI je neko ko priča samo kad ima šta da kaže. Pametan, škrt na rečima, ali ono što kaže (napiše) daleko se čuje.

STEPSKI VUK je čovek koji voli Dunav i po zanimanju je tata. Kad pomislim na njega, vidim ovu sliku:

MARCOTESPI ILI TEPSI mi izgleda kao šarmer, vuk u jagnjećoj koži, koji nežnim rečima otapa ženska srdašca.

MEDITERRANEO, obožavalac, ljubitelj, fan Mediterana. Ko o čemu, baba o uštipcima, a on o Mediteranu. Inteligentan, stalno postavlja neke zagonetke, a posebno se zadivim kad vidim one geografske širine i dužine. Imam utisak da ni on ne voli prazne priče. Ponekad ima problema sa pobunom na brodu, pa probleme rešava preko kolena.

KRILAANDJELA je čovek poeta. Piše stihove, govori u stihu, komentariše u stihu, a verovatno i sanja u stihu. Zamišljam ga ovako:

BOKIKOJIC je čovek koji te ciljano i sugestivno posmatra sa svog avatara, tako da više gledam njega, nego što čitam šta napiše. Sva sreća da piše kratko i jezgrovito. To što napiše ima malo redova, ali mnogo sadržaja, što smatram darom. Pošto je tako lepršav i neuhvatljiv, podseća me na Kairosa.

SANJARENJA dok nisam upoznala, zamišljala sam ovako:

Sigurna sam da se oni koje nisam pomenula neće ljutiti, jer neće morati da opisuju.

 

U gradu svetlosti - Luksemburški park

razmisljanka | 15 Oktobar, 2011 20:12

Pariz - grad svetlosti, grad ljubavi, grad neopisivog šarma i lepote. Kada se pomene, svi pomisle na Ajfelovu kulu, Trijumfalnu kapiju, Jelisejska polja.

Pored tih najpoznatijih znamenitosti, postoji još mnogo sadržaja koje treba videti. Moja procena je da bi u Parizu trebalo provesti mesec dana da bi se sve videlo spolja, da bi se posetili muzeji, galerije, katedrale...

U nekoliko nastavaka pričaću o mestima koja su na mene ostavila najjači utisak.

LUKSEMBURŠKI PARK (JARDIN DU LUXEMBOURG)

Luksemburški park se nalazi u blizini Panteona. Prostire se na površini od 22,5 hektara.

Ime je dobio po vojvodi od Luksemburga, u čijem je vlasništvu bio, a 1612.godine ga je kupila Marija de Mediči, majka Luja XIII. Na njen zahtev, vrtovi su uređeni u italijanskom stilu, pošto je ona svoju mladost provela u Firenci.

U XIX veku park je otvoren za javnost i redizajniran u francuskom stilu, ali originalna osnova je sačuvana.

PARK

 

U centralnom delu parka nalazi se osmougaoni ribnjak, poznat kao Grand Bassin. Ovde deca mogu iznajmiti male čamce. Postoje i druge atrakcije za decu, kao što je pozorište lutaka i jahanje ponija. Oko ribnjaka su lepi travnjaci i aleje, geometrijski oblikovani. Brojne statue, uključujući i statuu Svete Ženevjeve, zaštitnice Pariza, ukrašavaju park. Ovo je jedan od parkova gde možete uzeti jednu od mnogobrojnih stolica i odneti je na mesto gde želite da sedite.

FONTANE

Dve fontane su vredne pažnje u Luksemburškom parku. Najčuvenija je Fontana Mediči, romantična barokna fontana, izgrađena 1624.godine. Smeštena je na kraju malog ribnjaka, na severoistočnoj strani parka. Centralna skulptura prikazuje grčke mitološke figure Polifemusa, koji posmatra ljubavnike Acisa i Galateu.

Na južnom kraju parka nalazi se Fontana opservatorije, izgrađena 1873.godine.

PALATA LUKSEMBURG

 

Palata se nalazi u severnom delu parka. Građena je u XVII veku za Mariju Mediči. Ona je bila nostalgična za svojom mladošću u Firenci, tako da je palata izgrađena u fiorentinskom stilu. Nažalost, kraljica nije dugo uživala u svojoj novoj palati i vrtovima, pošto ju je kardinal Rišelje proterao kad je kralj umro, pre nego što je palata završena.

Za vreme francuske revolucije palata je služila kao zatvor, a za vreme Drugog svetskog rata bila je sedište Luftwaffe. Sada je tamo smešten francuski Senat.

Ono što je u meni izazvalo romantična osećanja, dok sam sedela na jednoj od klupica, je slika koju sam zamišljala: prelepa Kozeta, u svojoj raskošnoj haljini,  drži pod ruku svog oca, Žan Valžana, i šeta parkom, u kome je srela Marijusa, ljubav svog života.   Viktor Igo je lepotu ovog parka ovekovečio u svom romanu "Jadnici".

   

U sledećoj priči posetićemo Invalide.

U gradu svetlosti - Panteon

razmisljanka | 14 Oktobar, 2011 11:00

Pariz - grad svetlosti, grad ljubavi, grad neopisivog šarma i lepote. Kada se pomene, svi pomisle na Ajfelovu kulu, Trijumfalnu kapiju, Jelisejska polja.

Pored tih najpoznatijih znamenitosti, postoji još mnogo sadržaja koje treba videti. Moja procena je da bi u Parizu trebalo provesti mesec dana da bi se sve videlo spolja, da bi se posetili muzeji, galerije, katedrale...

U nekoliko nastavaka pričaću o mestima koja su na mene ostavila najjači utisak.

PANTEON (PANTHEON)

      

Panteon je impresivna građevina iz XIX veka, koja se nalazi u Latinskoj četvrti, u blizini Sorbone i Luksemburškog parka.

Prvobitno je građena kao crkva Svete Ženevjeve (Sainte Genevieve). Od 1885.godine postaje Panteon i u njemu se sahranjuju znameniti ljudi Francuske. Na zabatu, iznad stubova na ulazu, velikim zlatnim slovima piše:

ZAHVALNA DOMOVINA SVOJIM VELIKIM LJUDIMA

U ogromnoj kripti, koja pokriva celu površinu osnove, sahranjeni su, između ostalih, Viktor Igo, Volter, Žan Žak Ruso, Marija i Pjer Kiri, Emil Zola, Rene Dekart, Mirabo, Aleksandar Dima. Marija Kiri je jedina žena koja je počastvovana sahranjivanjem u Panteonu. Sahranjivanje može biti obavljeno isključivo ako je odobreno aktom Parlamenta za Nacionalne heroje.

Zanimljiva je priča o filozofima Volteru i Rusou. Oni su bili savremenici, koji su zastupali različite, potpuno suprotne ideje i bili su u stalnom sukobu. Volter je bio aristokrata, koji je podržavao bogate, a Ruso je zastupao ideje koje su bile u korist naroda.

Njihov sukob je simbolično nastavljen i posle smrti i ovekovečen u Panteonu. Grobovi su im jedan naspram drugog. Volterov je gizdav, od mermera, sa statuom koja kao da Rusou govori da je on vođa, a Rusoov skroman, od drveta, sa bakljom u ruci koja viri iz groba i poručuje Volteru da mu on osvetljava put kojim ga vodi. 

                    Volter                                                        Ruso

   

Panteon je poznat i po tome što je u njemu 1851.godine astronom Žan Fuko (Jean Bernard Leon Foucault) izvršio svoj čuveni eksperiment, kojim je dokazao da se zemlja okreće oko svoje ose. Fukoovo klatno je izmešteno iz Panteona u Konzervatorijum za mere.

Unutrašnjost građevine je izvanredne lepote, od poda, preko zidova do plafona.

 

Panteon je mesto koje se ne sme zaobići prilikom posete Parizu.

U sledećoj priči prošetaćemo Luksemburškim parkom.

 

Dvostruki standardi

razmisljanka | 10 Oktobar, 2011 20:31

Dvostruki standardi postoje, hteli to da priznamo ili ne i svi smo im skloni. Iako se trudimo da budemo objektivni, verovatno je svako od nas došao u situaciju da pristrasno zaključuje o nekome ili nečemu. Za sebe, ili nama drage osobe, uvek nađemo opravdanje za svaki postupak. Kada to isto neko učini nama, spremni smo na žestoku osudu.

Uvek se setim vica o majci koja prijateljici, na pitanje kako su joj deca, odgovara: "Ćerka mi je super, udala se za divnog mladića, svako jutro joj donosi doručak u krevet. Sin mi nije dobro, oženio se nekom oštrokonđom, mora svako jutro da joj donosi doručak u krevet."

Navešću nekoliko primera iz svakodnevnog života, koji su, čini mi se, opšte prihvaćeni. Različito tumačenje iste pojave ili postupka kada su u pitanju muškarci i kad su u pitanju žene.

- Kada mnogo jede, on je prefinjeni sladokusac, ona je proždrljivica.

- Ako ima višak kilograma, ona je debela, on je simpatično popunjen.

- Kada je on mnogo stariji - ljubav ne zna za godine, ona je grabljivica.

- Ako je on sed - zanimljiv je, ako je ona seda - stara je.

- Ako ona izađe sama - sumnjiva je, on - ima pravo na razonodu.

- Ona s prijateljicama ogovara, on s prijateljima razgovara.

- Kada ona vodi glavnu reč u kući - oštrokonđa, on - ima sveto pravo gazde u kući.

- Kad on puši napolju - niko ne obraća pažnju, ona - izaziva.

- Ako se ona ne uda - usedelica, on - okoreli neženja.

- Ako ona nema lepe crte lica - ružna je, on - markantan.

- Kad ona navrši 40 - polovnjača, on - privlačniji s godinama.

- Kad ona navrši 50 - odradila svoje, on - niko mu ne bi dao više od 42.

- Ako ona krije godine - obmanjuje sebe, on - ionako izgleda mlađe.

- Ako ona često menja muškarce - nemoralna, ako on menja žene - zavodnik.

- Ako je ona ozbiljna - ima neki problem, on - mudar.

- Kad je ona vesela u društvu ili kafani - raskalašna, on - veseljak.

- Kada se ona ponaša opušteno - nekulturna, on - nema komplekse.

- Kada ona ne obraća pažnju šta će drugi reći - uobražena, on - samouveren.

- Napredovanje u karijeri, ona - preko kreveta, on - sposoban.

- Ako je doterana - sponzoruša, dobro se udala, on - uspešan.

- Kad ona vara muža - kurva, kad on vara ženu - švalerčina.

- Normalno je da on više zarađuje od nje.

- Normalno je da on bude obrazovaniji od nje.

- Zapošljavanje - kod žena se gleda izgled, kod muškaraca ne.

Najzanimljivije je što mnogo žena prihvata ovakva tumačenja i na isti način komentariše druge žene. 

Koliko smo zaista objektivni?

 

Zaustavljeni trenutak

razmisljanka | 04 Oktobar, 2011 20:37

        Živimo svoju svakodnevnicu, svesni ili nesvesni trenutaka i događaja, kroz koje prolazimo žurno, jureći obaveze i grabeći kratkotrajna zadovoljstva u letu. To je rutina svakodnevnice, koja se ne zadržava u sećanju duže od onoga koliko traje. Uglavnom nam nedostaje vremena i za obaveze, i za odmor, i za zadovoljstva.

        Međutim postoje trenuci koje zauvek zapamtimo. Trenuci i situacije u kojima smo se zatekli kada se dogode krupni, iznenadni događaji. To su ili događaji u državi, odnosno svetu, ili lični. I jedni i drugi se tiču našeg života, mogu da promene našu sudbinu. Na žalost, najčešće su neprijatni.

        Svi su zapamtili gde su bili i šta su radili kad je počelo bombardovanje, kada se dogodio neki zemljotres koji smo osetili, kad je umro Tito, kad se desio Černobil, kad jave za smrtni slučaj u porodici. Poneko zapamti i trenutak kada u njegov život iznenada uđu neke lepe oči, ili blistavi, zavodljivi osmeh. To je taj zaustavljeni trenutak koji se pamti celog života.

        Krenula sam na službeni put u Hanover, na sajam CeBIT.  Let je bio zakazan za 13h. Beograd – Prag, Prag – Hanover. Nije bilo direktnog leta.

        Muž i deca su  me ispratili na aerodrom. Pošto se grupa okupila na vreme, pozdravili smo se oko 12h. Oni su krenuli kući, a ja sa grupom od desetak kolega prošla carinu i policiju i sela da popijemo kaficu pre poletanja. Pošto smo imali dovoljno vremena, otišla sam i da prošetam do free-shopa. Odjednom je među prodavačicama počelo komešanje i sašaptavanje. Nije mi bilo jasno šta se dešava.

        Bilo je to 12.marta 2003.godine. Neko je prodavačici javio da je bio atentat na premijera. Brzo sam se vratila kod kolega i rekla šta sam čula. Prvo su rekli da je to nemoguće i nastavili da piju kafu. Međutim, pošto smo iznad glave imali TV, svi su brzo shvatili da je vest tačna.

        Prva misao mi je bila da li je moja porodica stigla kući. Mobilni telefoni blokirani. Zovem muža uporno i na kraju mi se javi dete. Kaže, blizu su kuće, tata je izašao iz kola u prodavnicu. Vidim da nema pojma šta se desilo. Nisam smela da kažem preko telefona, samo sam rekla da uključe televizor čim dođu kući.

        Blokada aerodroma. Ja – na ničijoj zemlji. Nemamo nikakve informacije. Niko ne sme ništa da pita. Oko 18h pozovu nas da uđemo u avion. Tamo smo sedeli do 20:30, a onda su nam rekli da izađemo, svi letovi su otkazani. Na aerodromu su nas držali do 23h, da bi nam rekli da idemo kući i dođemo sutra u 6h ujutro, pa će videti šta će s nama i kako da nas prevezu do Hanovera, pošto su svi letovi popunjeni.

        Kad smo došli sutradan, rečeno nam je da mesta ima jedino u avionu za Amsterdam, tako da su nam napravili kombinaciju Beograd-Amsterdam-Prag-Hanover. Odleteli smo u Amsterdam, na taj ogromni tranzitni aerodrom, koji smo morali da pretrčimo, jer je let za Prag bio za pola sata. A onda smo u Pragu sedeli više od četiri sata, čekajući let za Hanover. Aerodrom mali, dosadan, nema šta da se vidi. Bar da smo u Amsterdamu bili toliko. Konačno kretosmo za Hanover. Tamo smo stigli u 22:30. Iscrpljeni, gladni, smoreni. I na kraju, jednom kolegi je izgubljen prtljag u tolikom putešestviju.

        Smestili smo se oko ponoći. Sutradan, na svakom štandu gde damo vizit-kartu, ili se predstavimo, pogledaju nas čudno, pitaju šta se desilo, a jedan Nemac je zacoktao, odmahujući glavom: “Ccc, bad situation, isn’t it?”. Gledam belo u njega i mislim se – dokle će mi više biti neprijatno da kažem odakle sam.

Preko satelita smo odgledali sve što se dešavalo ovde. Za tih šest dana, koliko smo bili tamo,  sve je bilo završeno. I sahrana, i Šilerova, i započela je Sablja… Vratili smo se u jednu drugu Srbiju.

        To je trebalo da bude jedan rutinski put, kao i mnogi pre njega, čije detalje više ne pamtim. Umesto toga, postao je zaustavljeni trenutak, čiji detalji će me zauvek pratiti.

Vratiću ti istom merom

razmisljanka | 04 Oktobar, 2011 07:00

Da li baš uvek treba vratiti istom merom?

Ne bih volela da me brani ovakav heroj.

Kako brižno gleda onaj flasterčić na ruci!

Divan dan

razmisljanka | 01 Oktobar, 2011 16:00

Danas mi je divan dan, divan dan, divan dan...

Danas slavim rođendan, rođendan, rođendan...

Nadam se da ste se odmorili od jučerašnje vesele žurke, da možemo danas da nastavimo veselje.

Hvala Sanjarenja na predivnim čestitkama i poklonima.  Ona je danas počasni gost. Sedeće pored mene, s desne strane.

Pozvani ste svi na slavlje, trpeza je postavljena:

Počećemo laganom zakuskom:

    

Piće po izboru: 

Kokteli

 

Vino crno i belo

 

Pivo

 

Šampanjac 

     

Može i sa jagodama

  

Iznenađenje za počasnog gosta: 

When marimba rhythms start to play

Dance with me, make me sway

Like a lazy ocean hugs the shore

Hold me close, sway me more.

Like a flower bending in the breeze

Bend with me, sway with ease

Whwn we dance you have a way with mw

Stay with me, sway with me.

Other dancers may be on the floor

Dear, but my eyes will see only you

Only you have the magic technique

When we sway I go weak.

I can hear the sounds of violins

Long before it begins

Make me thrill as only you know how

Sway me smooth, sway me now.

A sada, najslađi trenutak. Torte po izboru:

     

Specijalna voćna, koju ću sama pojesti:

Može i sladoled, u neograničenim količinama:

I specijalni aranžman za Sanjarenja:

Živeli!

    

 

 

Na vrhu Evrope

razmisljanka | 29 Septembar, 2011 11:00

Ovo je jedno od mojih najzanimljivijih i najneobičnijih putovanja, put do vrha Evrope.

Moram priznati da do pre tri godine nikada nisam čula za Jungfrau, iako sam pre toga nekoliko puta bila u Švajcarskoj. Nije mesto koje se gromoglasno nudi preko medija i bilborda. A kada sam videla i doživela tu lepotu, preporučujem svima da bar jednom u životu odu tamo, na mesto koje je čak i Džems Bondu bilo izazov.

Bio je kraj oktobra. U Beogradu lepo, jesenje vreme, tragovi miholjskog leta još uvek prisutni. Sva sreća da su nam domaćini rekli da ponesemo 'zimsku opremu', inače bismo se posmrzavali. Izlet na Jungfrau je trebalo da bude iznenađenje. I bio je. Tamo se led ne topi.

Jungfrau, jedan od najviših planinskih vrhova Evrope (4158m), nalazi se u srcu Švajcarske, u regiji Bernes Oberland. Prevoj Jungfraujoh (3454m) je najviši vrh do koga turisti mogu dospeti. Tu je izgrađen fantastični kompleks objekata, koji omogućava višečasovni boravak, prepun različitih sadržaja.

               

Do stanice Kleine Scheidegg (2061m) može se stići kolima ili autobusom. Odatle kreće električna železnica, 9km dugačkom prugom, koja ide do vrha planine, čime se savladava visinska razlika od 1400m, a 7km pruge probija se kroz tunel. Pruga je izgrađena 1912.godine (?!). Vozić izgleda nestvarno, sa kupeima koji podsećaju na one iz filma Orient Express.

             

  

   I on je čekao vozić, sve sa burencetom.

Prva petominutna pauza u tunelu je na stanici Eigerwand, gde se nalazi ogroman prozor, dužine 8m i visine 1m. Još jedan vrtoglavi pogled sa prozora prema Eismeer-u (Ledenom moru) je na drugoj stanici. I, dok sedite u vozu, koji se s mukom probija kroz stene i penje na visinu od oko 3500m, počinjete otežano da dišete i da osećate pritisak u ušima. Pre polaska su nas upozorili na to, kao i da oni koji imaju zdravstvenih problema ne bi trebalo da idu na toliku visinu.

         

Nakon pedesetak minuta vožnje, dolazi se do vrha. Tu se ulazi u pravi lavirint, splet hodnika i tunela.

Tek kad smo izašli iz voza i kad sam udahnula vazduh, osetila sam vrtoglavicu. Nisam imala problema sa disanjem, ali u glavi mi je bilo čudno. Kad pogledam na dole, kao da su mi stopala na donjem spratu.

Na samom vrhu Jungfraujoha nalazi se impresivna građevina Sphinx, na kojoj se, pored mnogobrojnih hodnika i ledenih tunela, nalazi platforma sa neverovatnim pogledom od 360 stepeni. U okviru građevine nalazi se niz sala, istorijski muzej, Ledena palata, izložbeni prostori, restorani, info punktovi, istraživačka stanica, glečerski tuneli, kao i out-door sportske i rekreativne mogućnosti. Stene i sneg pružaju se u nedogled, mešaju sa maglom i oblacima. Osećala sam se kao da se nalazim između neba i zemlje! Gore nema dalje. Na Sphinx-u se nalazi i opservatorija, koja se koristi isključivo u naučne svrhe. Sve vreme sam razmišljala kako je to uopšte izgrađeno, kako je dopreman građevinski materijal, kako su ljudi izdržali na tolikoj hladnoći dok su gradili to čudo.

     

        

   Pogled napolje, brrr!!!  

                                                                                                           

Velika atrakcija je i šetnja kroz Ledenu palatu, veliku ledenu pećinu, koja 200m prodire u glečer. Gde god da se okrenete led - pod nogama, iznad i oko vas. Duž čitavog tunela nalaze se gelenderi, da se ne okliznete i padnete, a različite ledene skulpture iz celog sveta (pingvini, igloi, ptice), osvetljene raznobojnim svetlom, redovno se menjaju i dekorišu ledeni prizor.

                               

          

Napolju, na platformi, izgledalo je ovako:

                        

I, na kraju, trenutak za pamćenje. Poljubac sa dragim na preko 3500m. Jedva smo se 'odlepili'. Nezaboravno!

   

Vredi doživeti, makar jedva disali!

 

Heklano, vezeno

razmisljanka | 26 Septembar, 2011 17:45

Čini mi se da se više niko ne bavi izradom ručnih radova. Ili bar ne onoliko kao nekada.

Heklano, vezeno, ispleteno, sašiveno, izatkano...

Krstići, stubići, čvorići, rupice, pun vez, sitan vez, rišelje...

Milje, šustikla, mustra, stolnjak, prekrivač, ćilim...

Ranije su sve žene heklale, vezle, tkale, pravile stolnjake i prekrivače, vezle goblene.

Koliko vremena, strpljenja, ljubavi, misli, želja, suza je utkano u te ručne radove, u krstiće i stubiće. To je bio obavezni deo devojačke spreme, zajedno sa ćilimima, ručno tkanim.

Nestalo je sve to. Niti neko izrađuje ručne radove, niti ih oni koji su dobili od majke ili bake upotrebljavaju.

A i kako bi? Gde da stave?

Na televizor?

Na monitor?

Na stakleni trpezarijski sto?

Na trosed?

Jedino mesto gde još poneko miljence može da obitava je kredenac. Kredenac mi je tako nostalgičan komad nameštaja, koji u sebi nosi duh starih vremena i ne mogu da ga zamislim bez miljenceta.

Još mu samo fale žute dunje, da mirišu i podsete na bezbrižnost detinjstva, na dane kad smo jeli domaći kompot, slatko, pekmez, hleba, masti i aleve paprike...  Da podsete na baku koja, s naočarima na vrhu nosa, sedi pored lampe i s ljubavlju hekla devojačku spremu.

 

S kim nastaviti?

razmisljanka | 20 Septembar, 2011 15:32

Imamo drugove, drugarice, prijatelje, kumove, rođake...

Družeći se sa njima, prihvatimo, zbližimo se, zavolimo i njihove devojke, mladiće, žene, muževe, koji tako postaju takođe naši prijatelji. Ponekad su to ljudi koji su već bili naši prijatelji i pre nego što su se spojili sa nekim nama bliskim. Nije retko da neko od naših prijatelja upozna i zavoli našeg brata, sestru, ili se naši prijatelji međusobno upoznaju i zavole.

Ali, veze se prekidaju, brakovi razvode...

 

Oni odlaze različitim putevima, stupaju u nove veze, brakove.

S kim nastaviti druženje?

Da li je moguće, da li je normalno, da li je moralno nastaviti druženje i sa jednom i sa drugom stranom?

Koga odabrati između svoja dva prijatelja, između rođaka i prijatelja?

Znam primer ljudi koji su pokušali da održe kontakt i druženje i sa jednom i sa drugom stranom. Kad se to saznalo, ni jedni više nisu hteli da kontaktiraju sa njima.

   

Korisni saveti

razmisljanka | 16 Septembar, 2011 05:05

Uvek pokušaj da pomogneš prijatelju

Veruj u sebe i imaj samopouzdanje

Budi hrabar

Nije strašno ako se nekad i uplašiš

Ljubi mnogo

Ostani uvek miran

Budi duhovit i uvek nasmejan

Stekni i ljubi svoje prijatelje, bez obzira ko su, pa i ako su drugačiji od tebe

Opusti se, čak i u stresnim razdobljima

Podeli šalu s prijateljima i komšijama

Zaljubi se u nekog posebnog

Seti se izreke: Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima

Uvek postoji neko ko te voli više nego što veruješ

Čuvaj svoje prijatelje

Deda Ilijina rakija

razmisljanka | 15 Septembar, 2011 11:45

        Deda Ilija je živeo na Baniji, mirnim životom, u seoskom domaćinstvu, patrijarhalnom i složnom. On, žena, dva sina sokola. Svaki dan su pozdravljali zoru, obavljali poslove, nizali svoje dane kao što su to radile generacije pre njih.

        Stariji sin se otisnuo u Beograd, u potrazi za boljim životom. Stvorio porodicu, ostvario svoje snove. Kad se rodio prvi unuk, deda Ilija je odvojio 30l od rakije  koju je ispekao te godine. Zakopao je i namenio za svadbu svog unuka.

        Godine su prolazile, život je tekao svojim tokom, rodilo se još dece. Rakiju niko nije smeo da dira. Unuk je odrastao, školovao se. Kad je diplomirao, deda Ilija je dozvolio da se uzme 1l i obeleži prva fakultetska diploma u familiji.

        Dogodilo se šta se dogodilo. Kad je krenula Oluja, ljudi su bežali glavom bez obzira, ostavljali svoja ognjišta, svoj život i na brzinu poneli ono najvažnije i najpotrebnije, poneli šta su stigli. Deda Ilija je poneo rakiju. Ostavio je tamo svoj život, ali nije mogao da ostavi rakiju koju je namenio za svadbu svog unuka.

        U Srbiji se ponovo skućio, nastavio svoj mirni život poljoprivrednika i čekao da se unuk oženi. Međutim, unuk nije žurio sa ženidbom. Živeo život kao i svi mladi, radio, provodio se.

        Deda Ilija nije dočekao. Upokojio se, ostario, miran, ali sa neostvarenom željom.

        Posle nekoliko godina, unuk se oženio. Velika svadba, kakva dolikuje. U velikoj sali, na svakom svečano postavljenom okruglom stolu, pored cvetnog aranžmana, ispred flaše rakije stajala je kartica:

 

Prva zdravica obeležena je suzom u oku svakog gosta, setnim smeškom i sećanjem na deda Iliju. 

 

Ljubav i zaljubljenost

razmisljanka | 13 Septembar, 2011 23:10

Crnjanski je rekao: "Zaljubiti se ne znači voleti...".

Zaljubljenost i ljubav. Da li je isto?

Mnogo rečeno, napisano, opevano...

Različiti pojmovi, različita osećanja. Da li je tako?

ZALJUBLJENOST, kao bujica koja nastane posle pljuska, dođe brzo, iznenada. Nemoguće se odupreti, kontrolisati, videti, a voda nosi... Kratkotrajna, nesigurna, prolazna.

Opijenost i ushićenje. Stanje zaljubljenosti, euforično, opsesivno, zaslepljujuće, burno, destruktivno. Zaljubljeni žive izvan sveta, izvan problema, izvan stvarnosti. Gube apetit, ne mogu da spavaju, postaju iracionalni, lebde, šetaju među oblacima. Prepuštaju se sanjarenju, gube kontrolu nad samim sobom, idealizuju onoga u koga su zaljubljeni. Zaljubljeni u savršenu sliku koju su stvorili u svojoj mašti, ne u stvarno biće.

Izmešaš rotkve i romboide,

Izmešaš note i piramide,

Izmešaš leptire i gradove

I sportove i ručne radove,

I tropsko bilje, i stare Grke,

I lepo ne znaš šta ćeš od muke...

                                                   

 LJUBAV je kao more, duboka, postojana, mirna, spokojna, nesaglediva. Dolazi sporo, a i kad odlazi, odlazi sporo, teškim korakom.

Prava ljubav se razvija vremenom, ona je realna, razumna, stvarna. Kad nekoga volimo, volimo ga zbog njega, baš takvog, sa svim vrlinama, manama, razlikama, volimo stvarnu osobu, ne idealizovanu sliku. U ljubavi se mane i razlike vide, a prihvataju se. Ljubav ne gleda spoljašnjost, gleda unutrašnjost nečije duše. U pravoj ljubavi postoje radosti i tuge, dobro i loše, postoje svađe i nesporazumi, ali se kroz sva proleća i zime korača zajedno.

Ljubav uliva sigurnost i poverenje, izvlači najbolje iz nas samih, kao i iz onoga koga volimo. Ima pokretačku snagu, daje volju za životom, motiviše, donosi samopuzdanje, sreću. Ljubav je nesebična, ljubav je davanje, u ljubavi težimo da usrećimo onoga koga volimo. Ljubav je emocionalna, ali nije opsesivna. Ona je jedinstvo osećanja i razuma. U ljubavi se osećamo voljeno, zaštićeno, sigurno. Ljubav se čuva i neguje, ne podrazumeva se.

 Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,već
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već
bi postali beskonačnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u
večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već
davno bi bila zvezda.

                        

Bujica može da stigne do mora, ali često na tom putu ispari, nestane. Ne rađaju se sve ljubavi iz zaljubljenosti. Koliko je samo ljubavi rođeno iz prijateljstva, blizine, bliskosti...

Ko se pita da li je zaljubljen ili voli - ne voli. Onaj ko voli - zna.

Šta još reći, sem da ljubav nije samoj sebi cilj. Uzajamna ljubav je ono za čim svako srce žudi, traga, sanja...

A kad srce bude povređeno, ostavljeno, krvari na zgarištu ugasle ljubavi, luta svetom tražeći utehu, melem, neki novi plamičak da zgarište pretvori u vatru. Ali, to je neka druga priča...

Na svetu bezbroj puteva ima,

Po njima šumi tišina noći,

Kad neko dođe, pa onda ode,

Zašto je morao doći…

               

Blaženo neznanje

razmisljanka | 12 Septembar, 2011 17:30

Požali se Mujo Hasi:

"Haso, rado bih se otarasio Fate, ali ne znam kako?!"

"U, pa to je bar lako: 40 dana, 3 puta dnevno seks i Fata ima da rikne!"

39. dana, Mujo jedva hoda, podupire se štapom, noge drhte...

Pita ga Haso:

"Iiii? Kako je Fata??"

"Pa, eno je kući, prostire veš i sve pjevuši, a ne zna, jadna, da će da umre sutra..."

_______________________________________________________

Čuli Mujo i Haso da su u modi cipele od krokodilske kože. Odu oni na Nil da love krokodile.

Lovili ceo dan, pored njih na obali gomila krokodila. Mujo, već umoran, kaže Hasi:

"Bolan, Haso, ja ću da ulovim još jednog. Ako ni on ne bude imao cipele, idem kući!"

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb