NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

"... Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela,
da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da ipak mnogo ostane ga meni."

Desanka Maksimović

Jutarnja kafa

razmisljanka | 19 Januar, 2012 19:32

Bila je među najpopularnijim devojkama u Beogradu onih godina koje sada nazivaju bezbrižnim. Beskrajno samouverena, onoliko koliko to može dati lagodan život u centru grada, natprosečna materijalna sigurnost i bezrezervna ljubav porodice. Prelepa, pametna, obrazovana, blistavog osmeha kome niko nije mogao odoleti. Urođene dobrote i plemenitosti, prema svima se ophodila sa istom srdačnošću, ne deleći ljude prema obrazovanju i bogatstvu.

Osetljive duše i zaljubljive prirode, poklonila je srce i dušu mladiću koji je hodao po oblacima i obećavao joj zvezde. Bavio se muzikom, što je još više doprinelo da očekuje život kao pesma. Venčali su se brže nego što je planirano, jer je zatrudnela. To i nije bilo toliko važno, jer su već bili vereni.

Posle venčanja, nešto se promenilo. Život nije bio kao pesma. On je nastavio da luta sam po oblacima, a ona je provodila vreme sama, trudna i nesrećna. Kada je konačno odlutao, razveli su se pre porođaja.

Zahvaljujući podršci porodice, ostavila je iza sebe neuspeli brak, zaposlila se, posvetila odgajanju deteta i vratila sebi i svom društvu. Želela je da sretne pravu ljubav i kroz život plovila otvorenog srca.

Naši putevi su se ukrstili u jednom periodu života i odmah smo se prepoznale po duhu. To nam je bilo jedino zajedničko. Ništa drugo. Ja, ljubitelj mirnog porodičnog života i ona, koja kući svrati samo da se presvuče. Volela je da uvek bude u društvu, ali pri tom nije zapostavljala dete. Divila sam se njenoj energiji i sposobnosti da sve stigne. Ulazila je u ljubavne veze, svaki put se nadajući da je to ono što je ceo život čekala. I svaki put bi doživela razočaranje. Nije gubila nadu, vreme je provodila sa svojim detetom i prijateljima. Nije bila usamljena.

Razgovarajući jednom, uz kaficu i kolače, posle silnog smeha i neobaveznog, opuštenog razgovora, iznenada se uozbiljila i rekla:

"Znaš li šta mi u životu najviše nedostaje?"

"Šta?", upitah zbunjeno.

"Da ujutru, kad ustanem, s nekim popijem kafu." 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb