NEŠTO RAZMIŠLJAM ...

"... Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela,
da još nikom nisam svoju ljubav dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da ipak mnogo ostane ga meni."

Desanka Maksimović

Prozor

razmisljanka | 02 Februar, 2012 07:43

Svi težimo tome da budemo srećni i zadovoljni, ali to nije poklon koji biva isporučen na naš kućni prag, ne dolazi kroz prozor i ne pada s neba. To je stvar našeg izbora, našeg pozitivnog stava, našeg truda i upornosti.  Okruženje u kome živimo često je mali deo onoga što bismo želeli i što bi nas činilo zadovoljnim. Ali, ako očekujemo da dobijemo sve što želimo baš sad i odmah, nikada nećemo osetiti trajno zadovoljstvo, jer težnja za srećom je putovanje.

Dva čoveka, ozbiljno bolesna, ležala su u istoj bolničkoj sobi. Jednom od njih je bilo dozvoljeno da sedi u svom krevetu sat vremena dnevno, zbog oticanja tečnosti iz pluća. Njegov krevet je bio pored jedinog prozora u sobi. Drugi čovek je morao sve vreme da provodi ležeći na leđima.

Razgovarali su satima, o svojim ženama i porodicama, svojim domovima, poslu, godišnjim odmorima. A svako popodne, kada je čovek u krevetu pored prozora mogao da sedi, on bi provodio vreme opisujući svom cimeru sve što je mogao da vidi kroz prozor.

Čovek u drugom krevetu je živeo za te jednočasovne periode, kada bi njegov svet bio proširen i oživljen događajima i bojama spoljnog sveta. Čovek mu je rekao da prozor gleda na park sa divnim jezerom. Patke i labudovi igrali su se na vodi, dok su dečica puštala makete čamaca. Zaljubljeni parovi su šetali držeći se za ruke, među cvećem duginih boja. Ogromno staro drveće ukrašavalo je pejzaž, a u daljini se mogao videti grad na horizontu. Pošto bi čovek pored prozora opisao sve ovo do najuzbudljivijih detalja, čovek na drugoj strani sobe bi zatvorio oči i zamišljao slikovite prizore.

Jednog toplog popodneva, dok je čovek pored prozora nadahnuto opisivao paradu koja je prolazila, drugom čoveku se neočekivano pojavila jedna strana misao: "Zašto on ima to zadovoljstvo da sve vidi, dok ja nikad ništa ne mogu da vidim?" To nije izgledalo fer. Pošto je misao uzavrela, čovek je u prvom trenutku osetio stid. Ali, kako su dani prolazili, njegova zavist ga je izjedala i uskoro prerasla u ogorčenost. Opteretio se turobnim mislima i nije mogao više ni da spava. On mora biti pored tog prozora - ta misao je sada kontrolisala njegov život.

Kasno jedne noći, dok je on ležao buljeći u plafon, čovek pored prozora je počeo da kašlje i da se guši. Drugi čovek je kroz slabu svetlost u sobi gledao kako se čovek pored prozora bori da napipa dugme da zove pomoć. Osluškujući pomno, nije se ni pomerio, niti pritisnuo svoje dugme kojim bi pozvao sestru u pomoć. Za manje od pet minuta kašalj i gušenje su prestali, zajedno sa zvukom disanja. Nastala je tišina - smrtna tišina.

Sledećeg jutra, kad je donela vodu za umivanje, sestra je našla beživotno telo čoveka pored prozora. Čim mu se učinilo prikladnim, drugi čovek je pitao da ga premeste pored prozora. Sestra mu je rado ispunila želju, smestila ga i ostavila samog.

Polako, bolno, pridigao se na jedan lakat da zgrabi taj svoj prvi pogled kroz prozor. Konačno će imati zadovoljstvo da sve gleda svojim očima. Napregao se da se lagano okrene i pogleda kroz prozor.

Suočio se sa praznim zidom.

Od nas zavisi kakve će se misli začeti i proklijati u našim umovima. Svakome se ponekad javi neka negativna misao. Razlikujemo se po tome kako reagujemo na tu misao. Treba da negujemo pozitivne, ohrabrujuće i uzvišene misli. Da pokušamo da obuzdamo sebe kad počnemo da gunđamo i da se žalimo. Da ne dozvolimo naizgled bezopasnim negativnim mislima da nas obuzmu i izjedaju, nego da ih potisnemo čim proklijaju. Jedino tako možemo naći radost u životu.

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb